Писмени састави

јул 12 01:01 2016

Јесење слике

— У јесен лишће више није зелено, него је боје злата, наранџасто и жуто. Цели наш град преплављен је лишћем. Зелено и сунчано доба прошло је, сада је хладно и кишовито време. Блатњаво је и деца више неће да излазе напоље, али уживају у лепој боји јесени. Сунце је отишло иза облака и небо је постало љубичасто. Магла се појавила и заклонила видик.

— Ја заиста волим јесен. Јесен је пуна лепих боја. Ја  волим жуто.

 

Све је покрио снег

Пао је снег. Пажљиво посматрам природу. Биљке су увенуле и дрвеће је обелело.

Око мене је све покривено белим покривачем. Снажан поветрац је покрио цео мој завичај. Разне биљке, трава, цвеће, дрвеће се налазе под снегом. Треба се добро обући, јер и нас може захватити снег. Кров куће је добио лепу, белу боју  и на њему су се појавиле леденице.

Деца се веома радују. Веје снег.

 

Мој отац

Мој отац је веома поуздан и храбар. Он има браон очи и црну косу. Волим да проводим време са њим. Ја много волим свог оца.

Очеви су, можда, строги, али желе најбоље за своју децу. Ако си немиран и непослушан, отац те казни. Сви ми људи морамо бити добри. Доброта се увек исплати. Родитељи се морају слушати. Свако треба да се угледа на свог оца, од њега ће научити најбоље.

 

Причам вам о свом другу

Ја имам пуно добрих другара, али само је један најбољи. Он има браон очи и црну косу.

Највише волим да се играм са њим јер се увек прилагодимо један другом. Он је партнер у свему и увек ме подржава и помаже у свим непогодама. Особине имамо исте. Једино се по изгледу разликујемо. Он има иста осећања као и ја. Увек ме штити и брани, али и ја њега. Он је за мене прави друг, ког нико не може да замени. Нико не може наше другарство да раскине.

Ја не могу да кажем да ми остали нису другари , али најбољи друг иде даље и увек ће остати у мом срцу.

Страхиња, III разред

 

Моје одељење

Моје одељење је најбоље на свету. Када бих могао да бирам, увек бих овакво одељење изабрао. Сви смо различити, занимљиви, спремни на игру и нова знања.
Сада смо сви у четвртом разреду. Када се сетим наших несташлука у првом разреду, слатко се насмејем. Највише ме засмеје када се сетим дељења школског дворишта на „територије―, где је свака група имала своју. Нико није смео да уђе на „нашу територију―, иначе дође до туче. Због тога смо имали доста проблема са наставницом и родитељима, који су нам једва објаснили да је двориште заједничко, а посебно да не играмо игре у којима се бијемо и свађамо.
У другом разреду смо постали паметнији и разумнији. Дечаци су се мање тукли и дружили су се са девојчицама, а појединци су награђивани за своје успехе на разним такмичењима. Жао нам је што је наш друг Давид отишао у другу школу и свима оставио тугу у срцу. Тај недостатак надокнађен је у трећем разреду, када су одељење украсили нови друг Бајрам и другарица Анђела. Били смо пресрећни. У њиховом друштву смо полако заборавили да нам је један друг отишао.
Марљиво смо учили и радили и стицали све више знања, а на занимљив начин смо учили када смо ишли у Ботаничку башту, на излет у Мали Иђош, на рекреативну наставу на Рудник, у позориште, у биоскоп…
Брзо је дошао тај четврти разред. Нова наставница енглеског језика нам је дала знак да морамо више да учимо и вежбамо, да би стекли знање и заслужили добре оцене, али и то смо заједно пребродили.
Биће нам жао када будемо напустили учитељицу, јер смо све лепе и занимљиве догађаје провели са њом.

Душан МАРКОВИЋ, 4/4

 

Опис једног пролећног дана

Већина годишњих доба има нешто посебно по чему се разликује од остале браће и сестара.
Као по правилу, омиљено дете у породици је оно најмлађе. Оно најраније устаје и буди све по кући.
Највише се буни Зима, али и она мора попустити пред толиким несташлуцима.
И овог јутра Пролеће жмирка гледајући како се Сунце полако пење степеницама свога Двора. Сунчеви зраци обасјавају земљу и свака биљка постаје некако виша и лепша. Осећам топлину зрака на свом лицу. Дрвеће облачи зелену кошуљу. Стара липа је поново процветала и опија ме својим мирисом. Лагани поветарац нежно таласа траву. Свакодневно присуствујем целодневној журци лептирова и пчелица.
Пролећним несташлуцима придружујем се и ја са својим другарима. Све је много лакше без зимске јакне и тешких чизама. Шта има лепше од лопте у руци и пуно другара око себе? Заиста, све иде у нашу корист, сваки дан је дужи од претходног! Када чујемо да оркестар цврчака свира свој хит за крај дивног дана, знамо да је време да кренемо кући.
Све је некако другачије, лепше. Пролеће никог не оставља равнодушним.

Амар АГОВИЋ, 4/4

Снови се ипак остварују

Још као сасвим мала, Тања је маштала о летењу. Мислила је како би било лепо да је она једина девојчица која зна да лети. Свако вече, када би легла у кревет, Тања би сањала да лети. Рекла је мами да ће да научи да лети, а њена мајка је сматрала то само њеном маштом. У обданишту нико није хтео да се дружи са Тањом; сви су мислили да је јако досадна зато што стално гледа у птице и пчеле. Тања је била добра девојчица која има снове као и сва остала деца на свету.
Једног јутра када је ишла са мамом у обданиште, угледала је дивног врапчића повређеног крила. Застала је, узела повређену птичицу и кренула кући с намером да јој завије крило. Из собе је узела креветић за лутке и ставила врапца у њега. Бринула је о њему и хранила га. Када му је рана зарасла, људским гласом рекао је: „Тања, пошто си бринула о мени, ја ћу ти испунити једну жељу!“. Врабац је знао шта Тања жели, али пустио ју је да је сама каже. Врабац јој рече: „Сутра ујутру замисли нешто лепо када се пробудиш, стани на кревет и испружи руке!“. Онда врабац нестаде. Тања је била срећна што ће јој се испунити жеља. Легла је у кревет и брзо заспала, а сањала је лептириће. Када се пробудила, одмах је стала на кревет, испружила руке и полетела! Летела је по соби и ходала по ваздуху. Брзо је пробудила мајку и показала јој како се лети. Мајка је све време трљала очи у чуду. Узвикнула је: „Тања, па ти знаш да летиш!“. Мајка је загрлила Тању и била задовољна што ће се њена девојчица стално играти и што више неће бити тужна.
Мајка је ухватила ћерку за руку, извадила кључ из малог џепа и рекла Тањи да отвори врата. Девојчица то уради и угледа у соби диван кревет, сточић, зид са нацртаном шумом и два прозора са завесама. Мајка рече: „Ово је сад твоја соба у којој можеш летети по цео дан, али немој никоме рећи да умеш да летиш“.
Тања се стално забављала летењем. Када је пошла у школу, била је ђак генерације, а када је порасла, постала је учитељица. И увек је летела!

Милица ГРУЈИЋ, 4/4

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.