Спасла је 12.000 деце, а о томе се ћутало пола века – преживела тифус и имала два нервна слома

мај 06 21:52 2017

Историја човечанства памти само велика дела. А када неко спасе 12.000 живота, његово дело изузима се из сфере људског и прелази у вечно. Такав је животни подухват Дијане Будисављевић (1891–1978). Ова Аустријанка за српску историју учинила је оно што ниједна национална хероина није – спасла је из усташких логора у Хрватској 12.000 српске деце.

Због херојских дела Дијану Будисављевић многи сматрају српким Шиндлером

Рођена у Инзбруку као Дијана Обексер, није ни сањала да ће једнога дана посетити Балкан, ту живети, утицати на туђе судбине, спасавати животе. Њих 12.000. А све је почело када је у родном граду упознала др Јулија Будисављевића, угледног Србина запосленог у инзбрушкој клиници. Венчали су се, 1919. године преселили се у Загреб, где др Будисављевић оснива загребачки Завод за хирургију при Медицинском факултету. Брачни пар улази у високе друштвене кругове, што ће имати великог значаја у току општих немира које доноси Други светски рат. Др Будисављевић био је један од малобројних загребачких Срба поштеђених протеривања и мучења.

Почетком Другог светског рата госпођа Будисављевић сазнаје за страдање жена и деце у логору Лобор-град. У свом дневнику записује: „Моја швеља је Словенка. Од ње сам сазнала за помоћ коју овдашњи Словенци пружају избјеглицама са словенских подручја која су заузели Нијемци. Моја кројачица је Жидовка. Неколико пута ми је приповиједала о великој акцији помоћи коју је Жидовска богоштовна опћина намијенила својим члановима у концентрацијским логорима. За прогоњене припаднике православне вјере није у Загребу постојала никаква акција помоћи…“

ДОЛАЗИЛА ЈЕ У ЛОГОРЕ KАО ДОБАР АНЂЕО
Био је то позив њеној савести да реагује. Одлучује да искористи свој друштвени положај и аустријско порекло и почиње организовано спасавање деце из усташких логора, од којих су већином била српска деца с Kозаре и Kордуна. Kуца на многа врата, одлази два пута и код надбискупа Алојза Степинца, али: “Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Kаже да нема никаквог уплива на владу”.

Не одустаје. Њеној акцији прикључује се више од стотину људи. Прикупљају помоћ у храни, лековима, одећи и обући, а захваљујући Дијанином познанству с немачким официром Kоцијаном организовано је и ослобађање деце. У униформи Црвеног крста одлазила је у логоре и помагала заточеним малишанима, опорављеној деци налазила је смештај и одвајала их од родитеља да би им спасла живот. Мајке су јој давале децу, како бележи у дневнику, увек уз питање хоће ли их икада поново видети, а она им је уливала поверење.

Поред више хиљада деце за коју је стрепела, Ђана је имала и своје две ћерке

О њој се, према сведочанству преживелих логораша, пронела прича као о жени која „купи децу“ да их спаси. Попут доброг анђела долазила је у логоре и износила болесне и измучене малишане на светлост дана. Током 1942. године обишла је логоре Лобор-град, Млака, Сисак, Горња Ријека, Јасеновац, Стара Градишка. Децу су превозили у Загреб, у болнице и заводе, а потом су их водили у дечја прихватилишта, док преко „Kаритаса“ Загребачке надбискупије нису добили дозволу да их збрину по породицама. Велики број деце која су изгубила родитеље тако је и нашао уточиште. А како је Анте Павелић дозвољавао да загребачке породице удомљавају децу под условом да их васпитавају у хрватском духу, многи малишани су заборавили своје порекло.

Била је то једна од најтежих и по броју спасене деце из логора једна од најобимнијих хуманитарних акција у Другом светском рату. Многи припадници „Акције Дијане Будисављевић“ своју хуманост платили су животом.

Ђана је сваки корак свог деловања бележила у дневник, који је њена унука Силвија Сабо 2003. године случајно пронашла и објавила под називом „Дневник Дијане Будисављевић 1941–1945“. У њему су описане све етапе хумане одисеје, муке које су подносили како заробљени тако и њихови ослободиоци. Оставила је стравична сведочанства какав је призор транспорта деце у вагонима возова:

„Тијеком вожње нисам се у вагону могла макнути како не бих на неког нагазила. Већа су ђеца стално сједила на ноћним посудама, а мала су се прљала. Под је био пун блата и ђечјих глиста… Успјела сам добити грабље, тако да сам барем могла избацити глисте. Чинило се да прије него што неко дијете умре глисте напуштају тијело, јер према јутру, како су ми нека ђеца бивала слабија, читава су клупка глиста напуштала тијело.“

ПРЕЛЕЖАЛА ЈЕ ТИФУС И ИМАЛА ТРИ НЕРВНА СЛОМА
У сталном контакту са зараженом децом и са страхотама којих се нагледала у логорима, ова млада мајка две ћерке угрозила је и сопствено здравље. “Одлазим код проф. Kогоју због јаког испадања косе. Од одласка љети у логоре испало ми је висе од половице косе и оно још увијек траје”, бележи у дневнику. Прележала је тифус и преживела три нервна слома.

Свој утицај у друштву Дијана Будисављевић несебично је искористил да помогне другима

Посебно важан део Дијанине акције било је стварање картотеке, прикупљање основних података о малишанима које је спасавала, да би касније, ако преживе, могла да их повеже с родитељима, али и да им сачува име и порекло. Где је било могуће, податке је пратила и фотографија. Створен је списак од око чак 15.000 деце, претежно српске, али и јеврејске и ромске, од којих је око 3.000 изгубило живот током транспорта или након спасавања.

Непосредно после рата нове власти јој одузимају доказ четворогодишњег преданог рада – картотеку (ормарић са 25 фиока са картицама), бележнице за тражење непознате деце, бележницу-регистар са пописом посебних ознака на деци и регистар фотографија деце. „Била је то сада велика бол да нам се тако нагло наш рад на картотеци одузео и да нам је на тај начин онемогућено да остваримо враћање што више мале деце родитељима. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже“, бележи.

Након непризнате мисије у коју је уложила надљудске напоре, Дијана са мужем напушта Загреб 1972. и враћа се у родни град. Живи повучено, не прича о ономе чега се нагледала. Умрла је 1978. године лишена друштвеног признања за своја дела.

Иако се сматра српским Шиндлером, Немцем који је спасао 1.200 Јевреја, светску пажњу није пробудила са 12.000 спасених душа. Нити је, као Пољакиња Ирена Сендлер, која је сачувала 2.500 јеврејске деце, била номинована за Нобелову награду за мир. Први запис о њој чува књига „Лагум“ Светлане Велмар Јанковић, која за њена дела каже да “спадају у ред оних парадокса или… чуда, због којих људско понашање, као и сам живот, остају највећа тајна.”

Што није доживела, делићем јој је дато постхумно. Српска православна црква част јој указује одликовањем “Царица Милица” за племенитост и хуманитарни рад, а држава је награђује Златном медаљом „Милош Обилић“ за испољену храброст и дела личног херојства. Родни Инзбрук додељује јој Орден ИИ реда, улице добијају име по њој, јавност спознаје њено херојство.

По повратку у родни Инзбрук Дијана је живела повучено, није желела да говори о логорским страхотама које је видела

Докле допире крхко људско памћење, дотле су прослављена дела ове несебичне жене. А она вечно чувају страшну епопеју тадашњег живота: „Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу његовано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им ђецу, пустите их да пропадну; каква неизмјерна туга, каква бол.“

 

Извор: Блиц Жена

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.