Све на свету бих сада дала за један спори дан

јун 15 10:48 2016

Све на свијету бих сада дала за један спори дан. Онај кад се сати вуку као стогодишња корњача.

People_Children_Mother_and_daughter___Children_012815_
Само да имам времена да удахнем сваки тренутак и сместим га у прошлост, у довољно места које му припада. Овако, све успомене изгледају као ормар зрео за сређивање. Са стварима натрпаним и побацаним без неког реда и распореда.

Загрлих је трен пре него што је утонула у сан. И сама на пола пута да склопим очи до ујутру. Спустила сам пољубац на њену главу и пустила сузу да полако клизи. Ону топлу, из беса насталу.

Јер немам довољно времена. А ни снаге у оно времена колико ми остане. Јер са посла дођем кући целих сат и по’ пре спремања вечере за њих двоје.

Јер су се дошуњале слике кад сам је по целу ноћ љуљала у наручју и певушила моју новокомпоновану ,,пиле жуто што си љуто?” Кад није хтела ни секунде од мене да се одлепи.

Јер јој је дио детињства готов. Креће на јесен у школу. Стижу нове обавезе које ме негде плаше јер не знам где да их угурамо. А знам да ћемо их угурати, као и све остале и да ће нам појести неке друге драгоцене моменте.

Јер јој свилена коса и дан данас мирише као кад је била беба. И мљацне у сну који пут као од првог дана кад сам је успавала. А ја захвална што ме још увек тражи да се помазимо пред спавање.

Клизну топла издајица низ мој образ и скваси мекани прамен моје кћери. Пргаве нарави и душе мекане као памук. Нисам била спремна да отворим овај ормар са претрпаним и набацаним успоменама и емоцијама које прете да све изгурају напоље. Хтела сам да вам пишем о нечем сасвим другом.

Згрчила ми се утроба баш као оне ноћи кад је било вријеме да изађе из мене, а она је тврдоглаво одбијала то да учини. Маме су плачкаве с времена на време, ваљда. Видим моју маму. Сетим се моје баке. Свака редом би отплакала онда кад то не очекује. Кад нас осећања сатјерају у кут. Дође ми да се извичем на Универзум да заустави планету док не извршим све зашта сам се обавезала. На шта ме живот обавезао. Да онда могу мирно да уживам у њеном одрастању.

Њен раст од првог удаха одвијао се као филм. Сцене су искакале насумично. Прво привијање на груди и осећај савршенства поред свег бола који ми је кидао исечену утробу. Први смешак у сну петог дана дисања. Прва озбиљна асистенција у кухињи. Први цртеж девојчице која је на девојчицу баш заличила. Са све 4 ноге. Прва симпатија из вртића. Дисање на мојим грудима. Загрљај и стисак ,,да пукнеш!” кад смо се виделе након 15 дана раздвојености. Њен понос кад је дошла по мене и брата у породилиште. Првих 11 корака од стола до кауча.

Ни слике нису хтеле да се зауставе да на миру уживам у њима. Смењивале су се брзо. Баш као и дани у којима живим. У којима ни за дубок уздах времена немам.

Грли и љуби. Пред спавање. У сну. Кад се пробуди. Кад год ти падне на памет. Док год не почне да се отима и црвени због твојих пољубаца.

Молим Бога. Универзум… кога год. Да свакој мами да дане споре као корњаче. За сваку успомену да направи довољно места у души. Кад посегне за једном да не поиспадају оне нагуране, без неког реда, у недостатку времена натрпане. Баш као што су ноћас моје.

 

Татјана Куљача

Извор: mojpedijatar

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.