Телесна казна- психологија и закон

јануар 04 21:59 2015

Aутор: Проф. др. Јован Мирић

ПРЕТПОСТАВЉАЊЕ ДОКТРИНЕ ЗДРАВОМ РАЗУМУ?

..

Најпре морам да кажем да се овде не ради о закону, него o једном члану (најављеног) грађанског законика који забрањује телесно кажњавање деце. Ипак, ја ћу користити реч ”закон” мислећи само на тај члан, ради краткоће. Психологија може да поставља и поставља бројна питања у вези са телесном казном, али ћу се ја овде ограничити на питање, за почетак формулисано као питање односа између психологије и поменутог закона. Прецизније питање поставићу мало касније. Закон каже да је забрањено сваком родитељу/старатељусвако телесно кажњавање сваког детета у свакој могућој ситуацији. Закон је, дакле, формулисан на нивоу апсолута, као апсолутна забрана. Такав закон подржавају или промовишу многи људи, укључујући и неке психологе, тврдећи да је телесна казна сама по себи лоша, недопустива. Ово ”сама по себи” је исти ниво исказа као и апсолутна забрана. И сада се можемо питати (а може нас као стручњаке психологе то заиста упитати законодавац): да ли психологија као наука својим сазнањима може да стоји иза овог закона?

И ја ћу одмах да одговорим: не може, не може никако. И док сам овде, морам да кажем и ово: психологија не може ни да препоручи телесно кажњавање, а да остане психологија, тј. наука у стриктном смислу. Друга је ствар шта психолог као човек, користећи поштено сва своја стручна знања и здрав разум, може да каже конкретном родитељу конкретног детета у некој конкретној ситуацији или у неким типским ситуацијама. И сада крећем да образложим ово што сам казао. Прво што морамо да имамо у виду јесте то да психологија у целини нема ниједну своју научну законитост која је настала на емпиријској основи и која је формулисана на нивоу апсолута. Све психолошке законитости формулисане су као статистичке, односно у виду вероватноће мање од 1, процента мањег од 100 или корелације мање од 1. Психологија као наука није до сада, а неће ни убудуће, достићи ниво апсолутног емпиријски заснованог исказа, чак и када бисмо знатно умањили слабости њених метода, појмова и теорија. Конкретно, у овом случају, психолошки научни закон би могао да се формулише у виду неке позитивне релације између телесне казне и неких негативних последица по дете, а штетне последице које јесу у надлежности психологије су: последице по ментално здравље, психички развој и понашање. Пошто је, наравно, сваки експеримент са телесном казном забрањен, психологији остају на располагању корелациони нацрти са хоризонталним или лонгитудиналним поступком и подаци прикупљени не у лабораторији него у природним условима у којима људи живе. У том случају морали бисмо таквим истраживачким нацртима добити емпиријски потврђену релацију (у виду корелације или предвиђања) измеђучисте и изоловане телесне казне (очишћене од свих других чинилаца) и бар неке од поменутих негативних последица на узорку репрезентативном и за нашу земљу (на коју је поменути закон нациљан).

..

Сада треба да имамо у виду не само то да су психолошке законитости статистичке по природи, него и то да се исказују готово нужно са ограничењем у виду под тим и тим условима. Другим речима, свака психолошка законитост се исказује не у виду апсолута, него тако да се јасно види како је апсолут – или потпуна општост – ограничена на ове или оне чиниоце. Конкретно, у нашем случају то би могло да изгледа овако: такво и таквотелесно кажњавање (а не свако) од стране таквог и таквог родитеља, примењено на такво и такво дете у таквим и таквим ситуацијама – има те и те негативне последице. Знање којим психологија располаже на овом нивоу више је него сиромашно.

Навешћу сада у најкраћим цртама неке од значајнијих чинилаца или варијабли које нужно спуштају психолошку законитост са нивоа апсолута на неки далеко нижи ниво.

– Варијабилност родитеља, од његове зрелости личности и моралног интегритета преко односа са другим родитељем до емотивног израза са којим даје казну.

– Варијабилност детета, од узраста и пола до акутног стања у коме је.

– Варијабилност ситуација, од културне средине до конкретне ситуације у којој се кажњавање догађа.

– Варијабилност саме телесне казне, од најблаже преко средње до јаке, од пљескања по гузи преко шамара до шибања каишем или мотком.

– Варијабилност поступка за који се казна даје, од моралних преступа преко кршења кућног реда и правила пристојности до ситних непослушности.

– Варијабилност историје дисциплинских сусрета између родитеља и детета, од узрасне подешености у постављању забрана и захтева детету до доследности у њиховом одржавању.

– Варијабилност васпитних епизода, односно уклопљености саме телесне казне у целину васпитног поступка у који спадају вербално образложење, претходне молбе, упозорења, обећања, опомене, претње.

Психолози деценијама нису ни постављали само телесну казну као предмет истраживања, она је увек била укључена као део неког стила васпитања или технике дисциплиновања.

Није ово цео списак, разуме се. Али ако свему овоме додате и могуће интеракције ових чинилаца, очигледно је да су психолошка истраживања до данас покрила тек мањи део овог простора са врло ограниченом генерализабилношћу налаза. И то би било довољно да се психолог, управо поштујући своју струку и њене домете, уздржи од узлета на ниво апсолутности закона о забрани телесне казне. Психологија није доказала апсолутну штетност телесне казне саме по себи. Психолог то мора поштено да призна. Психолози деценијама нису ни постављали само телесну казну као предмет истраживања, она је увек била укључена као део неког стила васпитања или технике дисциплиновања. Онда је 90-тих година почело истраживање телесне казне одвојене од стилова васпитања, а још касније на мети истраживача нашла се само блага телесна казне (јер се испостављало да ранија истраживања нису раздвајала благо и оштро кажњавање па су се негативне последице могле приписати само коришћењу оштрог кажњавања). Ипак, ни ова истраживања са благом казном (дватрипут дланом по гузи) нису доказала да та казна има негативне последице сама по себи. Некада се чак јасно види манипулативно настојање аутора истраживања. Не треба ни рећи да су сва ова истраживања рађена далеко од Србије и да се њихови налази на нас не могу применити (аутори једног великог истраживања у САД рађеног са мајкама и децом у 20 великих градова сами упозоравају да релације које су добили не важе за рурална подручја исте државе).

..

Међутим, чак и да психолошка истраживања јесу покрила цео овај простор, опет би психолог морао да се уздржи. Ево неколико разлога за то. Прво, замислимо на тим основама утврђену релацију (исказану у виду корелације) између учесталости чисте телесне казне и неке негативне последице, рецимо агресивности. Корелацију можемо представити у виду графика са праволинијском или неком другом кривуљом. Чак и тада је могуће да се бар у доњем делу кривуље (тамо где је мала учесталост благе телесне казне) налазикатегоријално друкчија релација од оне исказане остатком кривуље. Друго, опредељивање за забрану телесног кажњавање је, разуме се, вредносни став, а не само чињенички. Дозволите ми да тек мало отшкринем врата овог вредносног аспекта, без намере да то нормативно-вредносно поље потпуније обухватим. Прво, васпитање детета коришћењем телесне казне постоји у овој средини одавно (као и у многим другим срединама). Самим дугим постојањем оно има легитимитет као институција. Свака нова институција која се предлаже уместо ове, или која само иде за уклањањем постојеће, носи обавезу легитимисања. Та обавеза, уколико би психолошка сазнања била коришћена у легитимисању, укључивала би, по мом суду, рецимо и то да психолошке релације буду исказане као најмање високе корелације потврђене са најмање 0,01 нивоом значајности. Друго, све што човек чини има и добру и лошу страну, ништа није нити апсолутно добро нити апсолутно лоше. То значи да би се, поред лоших последица примене телесне казне, морале узети у обзир и лоше последице забране телесне казне, као и лоше последице других дисциплинских мера (рецимо, много хваљено индуковање – односно објашњавање детету – ствара претерано осећање кривице). Осим тога, поменуте негативне последице које јесу у подручју психологије нису и једине негативне последице васпитних мера, а психологија нити има ингеренције на све последице нити има права да све остале занемари или девалвира. Треће, коришћење казне је и морално питање. Замислимо родитеља који је решио да телесну казну примени само у случају да дете намерно повреди друго дете, односно да се користи реципрочним казнама уместо казнама испаштања (наравно, разумно примерених детету). Реципроцитет, као основни елемент рационалности и принципијелности, његово је морално-вредносно и васпитно опредељење. Може ли држава или психолог да му то оспори а да остане на терену рационалности и принципијелности (осим рационалности у релацијама средство-циљ, какву имамо у дресури)? Психолог у овом случају није ауторитет изнад родитељског. Није ни држава. Ни Уједињене Нације.

Када узмемо у обзир статистички ниво и степен генералности психолошких законитости кроз горе поменуте чиниоце, сигуран сам да се могу извући следећи ваљани закључци. Прво, мора да постоји неки одрастао човек са нормалним развојним статусом, без значајнијих менталних сметњи и без проблема у понашању који јесте добијао телесну казну као дете. И не један него многи. Такође, постоји и одрастао човек са истим карактеристикама а да није никада телесно кажњен. Ни такав не постоји само један. Ко би могао да оспори да тако нешто постоји? А закон се поставља на ниво апсолута. Друго, када узмемо у обзир све горепоменуте чиниоце/варијабле, може се сигурно закључити да неко телесно кажњавање под неким условима има трајније негативне последице по дете. Али се може закључити и следеће: под извесним условима неки вид телесне казне мора да има не само непосредне, него и трајније позитивне последице.

..

Неопходно је да нешто кажем и о појму казне. Израз ”телесна казна” састоји се из два дела. Прва реч, телесна, упућује на то да се примењује на тело, руком или неким предметом. Телесна казна није исто што и физичка казна. Други део израза, казна, овде је посебно важан. Реч казна у психологији учења упућује на неку непријатност повезану са акцијом или понашањем. Означићу овакав појам казне техничким, а можемо га наћи и у учењу животиња и у учењу људи. Међутим, морални појам казне није то исто. И морална казна, као и техничка, подразумева повезаност са акцијом, али то није ни приближно довољно. Прво, да би се говорило о моралној казни, акција мора да буде радња, поступак, а радња се од обичне акције или понашања разликује по томе што има некога ко је за њу надлежан, односно одговоран. Друго, радња такође мора да буде и преступ, а то у васпитању детета значи да се дете на време мора упознати са тим шта јесте преступ. Треће, морална казна подразумева неког субјекта који је даје, па неће бити реч о казни уколико моја радња у сусрету са физичким светом наиђе на непријатност. Четврто, морална казна јесте казна само ако се даје на преступ и због преступа, а није казна ако се даје због мотива са којим је преступ почињен, због неваљалства или рђавости преступника. Морална казна није освета, она није казна ни ако се даје из зловоље, мржње, непријатељства. И још нешто важно: морална казна није насиље, то су два различита појма, баш као што појам смртне казне није исто што и појам убиства.

Да ли стручњак брани дете или своју доктрину о васпитању? Односно, да ли своју доктрину претпоставља здравом разуму?

Сада се поставља питање: када говоримо о телесној казни, на шта мислимо? На техничку казну или на моралну? Кад кажемо ”телесно кажњавање” да ли притом мислимо на све или само на оно злостављајуће? Зар не би било поштено да кажемо тачно на шта мислимо? Поставићемо још једно питање. Често чујемо да јавно залагање против закона о забрани неки родитељи користе као оправдање да пребијају дете. То јесте тачно. Али треба рећи да и јавно залагање за закон о забрани такође може да доведе до штетних последица. Узмимо један догађај као пример. Мајка и бака шетале су тротоаром са дечаком старим нешто више од две године. Поред тротоара су паркирани аутомобили, а на коловозу се одвија веома густ саобраћај. Дечак је два пута истрчао између аутомобила на коловоз и потом је враћен. Када је и трећи пут истрчао – нашао се под точковима аутомобила и погинуо.  Питање: кажемо да телесна казна има негативне последице по дете. У овом случају можемо бити са високом вероватноћом сигурни да дете не би поново истрчало на коловоз (доказано је да телесна казна са високом вероватноћом спречава непосредно понављање понашања за које се даје) и да би остало живо да је мајка после првог истрчавања неколико пута, али озбиљно и одлучно, пљеснула дете по гузи. То би произвело негативне последице како се тврди, али би му спасло живот. Ко је онда довољно стручан да направи укупан рачун могућих последица коришћења и некоришћења телесне казне? И ко би био одговоран за погибију детета јавно износећи наводно научним истраживањима доказано да телесну казну никада и нипошто не треба примењивати на децу?

Наравно, стручњак у овом примеру може да наведе пуно других метода које су се могле применити уместо телесне казне. Али ова мајка за те методе не зна, а стручњак је није снабдео арсеналом тих метода. Осим тога, и стручњак који у овом примеру указује на те друге методе ипак признаје да детету не би било ништа да је дватрипут пљеснуто по гузи. Наравно, то је ствар здравог разума. Мeђутим, да ли стручњак брани дете или своју доктрину о васпитању? Односно, да ли своју доктрину претпоставља здравом разуму?

Аутор је професор развојне психологије на Филозофском факултету у Београду

Извор: novipolis.rs

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.