Zašto prosvetni radnici ne vide smisao vaspitnoobrazovnog rada

april 10 21:05 2018

Kolumna: Sunđeri i krede

Autor: Boris Jašović

U našem školstvu sve je divno i krasno. Prosvetna mašinerija klizi podmazana nadom u bolje sutra. Učitelji, nastavnici i profesori svakog dana umorni odlaze na posao da bi se nakon višečasovnog vaspitnoobrazovnog rada vratili kućama puni elana.

Između tih ekstremnih tačaka svakodnevnog egzistiranja, prosvetni radnici obavljaju bitne radne zadatke: beleže odsutne, propituju prisutne, obrađuju, utvrđuju, vežbaju i (što da ne) ocenjuju. Ni elektronski dnevnici im ne predstavljaju problem – osim što sada više ukucavaju a manje upisuju. Ali zar je uistinu bitno šta radiš (da li ukucavaš ili upisuješ), ako si pritom vredan šraf u glomaznom mehanizmu državne birokratije. I što je najvažnije, ako si zbog toga srećan!

Svakog šestog i dvadeset prvog dana u mesecu, prosvetni radnici su srećni. Toliko srećni da prosto ne znaju šta bi od tolike sreće. Uostalom, da li možete navesti ijednu drugu profesiju u državi koja puca od sreće svakog šestog i dvadeset prvog u mesecu?

Ali kao što to obično biva, ni prosvetnom mehanizmu nisu baš svi šrafovi na broju. Uzmimo za primer nestanak smisla vaspitnoobrazovnog rada. Na primer, koji je smisao bavljenja vaspitnoobrazovnim radom u društvu obolelom od pseudovaspitnih i kvaziobrazovnih tendencija? Sad, možda će neko sočno prekoriti ovo moje bavljenje jednom posve nebitnom temom poput gubitka smisla vaspitnoobrazovnog rada – jer, čemu smisao ako “plata leže” na vreme? Međutim, priupitate li naše vrle radnike i radnice u prosveti da li vide bilo kakav smisao sopstvenog rada, u većini slučajeva će vam odgovoriti da ne vide.

Zbog čega je to tako? Zar veliki češki pedagog Jan Amos Komenski nije govorio da škola predstavlja mesto gde se umovi hrane rečima? Bilo je to još u 17. veku, premda je od tada prosveta u tehničkom smislu znatno uznapredovala dok su principi vaspitanja i obrazovanja permanentno usavršavani i unapređivani. Pa kako smo onda dospeli u situaciju da u 21. veku ne vidimo smisao vlastitog prosvetnog rada? Pod uslovom da smisao ne poistovećujemo sa predavanjima, ocenjivanjima ili urednim administriranjima elektronskih dnevnika – već sa formiranjem vaspitanih i obrazovanih građana koji razmišljaju sopstvenom glavom i imaju osećaj za opšte dobro zajednice u kojoj žive!

Odgovor je sledeći.

Dospeli smo u situaciju da ne uviđamo smisao vlastitog prosvetnog rada jer zapravo uviđamo nešto drugo – da izabrani predstavnici naroda ne žele (ili ne umeju) da bolesno društvo (termin Eriha Froma) leče delotvornim medikamentima. Zbog toga ne treba da čudi što takvo društvo poništava rad i trud prosvetnih radnika, uvaljujući vaspitno-obrazovne tekovine (kojima smo se nekada ponosili) u rijaliti glib nevaspitane i neobrazovane svakodnevice!

Komenski je pisao o školi kao o hranilištu umova posredstvom reči, ali je Vigotski s druge strane govorio o tome da se misao ne izražava rečju nego se ostvaruje u rečima! A to nadalje znači da je svako deklarativno metanisanje o katastrofalnoj društvenoj situaciji u kojoj se nalazimo, samo jalovo gubljenje vremena ukoliko nije praćeno konkretnim prevođenjem reči u dela.

Učinite, zaboga, nešto izvan birokratizovanih planova i programa i kao pametni ljudi s fakultetskim diplomama počnite da lečite društvo delotvornim medikamentima.

Naime, ukoliko kao prosvetni radnici ne uviđamo smisao vlastitog rada, onda smo u velikom problemu budući da time negiramo vlastito postojanje. Rad je stvorio čoveka, zar ne? Ali su isto tako i slobode misli i govora stvorile slobodnomislećeg intelektualca koji se bori za opšte dobro zajednice.

Postoji li takav ovde i sada? Postoji li u današnjoj prosvetnoj zajednici sloboda misli?

Naoko postoji. U stvari, većina onih koji ne uviđaju smisao vlastitog prosvetnog rada kazala bi da sloboda misli u prosveti nesumnjivo postoji. I tu dolazimo do paradoksa koji proizlazi iz duboke samoobmane većine onih koji se bave vaspitanim i obrazovnim radom. Rečju, isti oni prosvetni radnici koji ne uviđaju smisao rada u prosveti istovremeno previđaju zarobljenost sopstvenih misli unutar jedne dimenzije iz koje naizgled nema izlaza.

Smatramo da je naša misao slobodna jer shvatamo da vaspitanje treba da neutrališe pojave poput individualizma, egoizma i gramzivosti, ali isto tako racionalizujemo realnost u kojoj neoliberalni kapitalizam bespoštedno afirmiše upravo individualizam, egoizam i gramzivost. Dakle, mi smo deklarativno protiv dehumanizovanog sistema koji uništava klasične procese vaspitanja i obrazovanja, ali nas nemoć da išta promenimo gura u defetizam pa govorimo da ne vidimo smisao onoga što kao prosvetni radnici činimo.

Misao se, ko što reče Vigotski, ne izražava rečju već se ostvaruje u rečima. A reči su dela. Štaviše, svakog šestog i dvadeset prvog u mesecu mi radosno održavamo nehumani sistem koji nas brutalno melje. E zato je naša misao izgubila smisao i potonula u besmisao. I zato se pravimo da to ne primećujemo čime besmisao činimo još stvarnijim.

Ali i iz tamnice besmisla postoji izlaz. Ključ je slobodna misao koja će prosvetnom radu udahnuti novi smisao.

napišite komentar

1 komentar

  1. april 12, 11:52 #1 Dragana

    Odličan tekst.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.