Juče sam svog starijeg, trogodišnjeg sina Pavla pokupila iz vrtića. Na putu do kuće pričali smo o vremenu provedenom tamo, postavljala sam mu pitanja o tome šta je bilo za ručak, ali i ona mnogo važnija: „S kim si se danas igrao i čega?“
Nabrojao je imena svojih omiljenih drugara iz grupe, a onda mi je pored igre Betmena, Hulka, policije i lopova rekao kako je želeo da se igra mame i tate sa devojčicama, ali je na kraju ipak odustao. Zainteresovano sam ga upitala da mi pokaže i objasni kakva je to igra, a on je rekao: „Pa ovako, ja budem tata, a ti si mama i mi se onda grlimo i kažemo „Volim te“ pa vodimo bebe u park!“ Ta rečenica me je jako nasmejala i bilo mi je jasno da mu je takva ideja pala na pamet jer svakodnevno gleda mene i mog supruga kako se na takav način pozdravljamo, pa sam želela da čujem zašto su odlučili da se ipak ne igraju toga, a on mi je zbunjeno rekao: „Pa one su sve htele da budu mama, a ja nisam znao koju da izaberem. Ima samo jedna mama, ne može da ih bude puno. One ne znaju kako se igra ta igra pa sam ja otišao i uzeo autiće.“ Taj odgovor me je raznežio i podstakao da sa svojim sinom započnem razgovor o braku i ljubavi.
„Pavle, sledeći put kada poželiš da se igraš te „mama-tata“ igre, prvo moraš da izabereš devojčicu koja je za tebe najbolja i koja ti se najviše sviđa, pa da je pitaš da li si i ti njoj najbolji i najlepši. Ako i ona izabere tebe tek tada možeš sa njom da se igraš te igre. Nije u redu da pitaš sve devojčice, već samo jednu, onu za tebe najbolju. Važno je koga biraš. Ta igra ne može da se igra sa bilo kim. Baš kao što si rekao da je samo jedna mama, tako je i samo jedan tata. Da li ti imaš još nekog tatu ili samo jednog?“ upitala sam ga.
„Samo jednog, mog tatu Nemanju!“ sa ponosom je to rekao jer je trenutno u fazi kada mu je tata sve i svja u životu, a ja sam nastavila svoj monolog.
„Tako je, a tvoj tata je najbolji zato što voli, ljubi i čuva samo jednu mamu, mene. I ti ćeš jednog dana da porasteš i da upoznaš jednu veliku devojčicu koja će da živi sa tobom i sa kojom ćeš od vaše velike ljubavi da imaš puno dece, kao što tvoj tata i ja imamo tebe i tvog brata Đorđa. Je l’ znaš?“
Potvrdno je klimnuo glavom i počeo radosno da se smeje kada sam mu objasnila pravila „mama-tata“ igre. Nakon toga smo razmatrali koju bi devojčicu sutradan mogao da pita da bude u ulozi mame u njegovoj igri. Posle tog razgovora sam počela da, kao stručnjak-pedagog i kao roditelj, analiziram postupke, zapažanja i misli dece, kao i da uviđam ogroman značaj one čuvene naučne činjenice da deca uče po modelu.
Ja znam da je većina nas svesna da deca zaista uče po modelu, i da se iz tog razloga trudimo da pred njima ne psujemo, ne budemo uflekani, ne svađamo se, da uvek srdačno pozdravimo komšiju, da kažemo „hvala, molim te, izvini, doviđenja“, ali ne znam da li se grlimo i ljubimo pred decom? Da li ih po modelu učimo šta je ljubav? Da li ih učimo da su srećni roditelji jednako što i srećna deca? Kada ste svom bračnom partneru pred vašom decom rekli „Volim te“? Mislim da narodne poslovice ne postoje bez razloga. O tome nam govori i ona „U šta gledaš u to se pretvaraš.“
Da li vam je kao roditeljima jedino važno da dete ume da kaže „Dobar dan“ komšiji i da dobije pet iz matematike, ili vam je ipak važnije da nauči da voli i gradi dobre međuljudske odnose kada za to dođe vreme? Koliko nas razgovara sa decom o tome šta je porodica i koliko je ta ista porodica važna, kako za njih same tako i za celo društvo?
To veče sam kao anegdotu prepričavala svojim prijateljicama razgovor sa mojim sinom, na šta se nakon grupnog smeha jedna od njih uozbiljila i rekla: „Kako je to divno! Žao mi je što ja nikada nisam imala priliku da gledam svoje roditelje kako se vole. Nismo ni svesni koliko to zapravo utiče na nas i na našu sliku o ljubavi, kasnije u životu.“
Razmislite o tome. Naučimo našu decu šta je ljubav kako bi ovaj svet bio lepše mesto, najpre za njih same. Neka ta slika ljubavi u njihovim glavicama bude obojena najživljim i najsvetlijim bojama, sa sve šljokicama. Sigurna sam da će nam jednog dana biti zahvalni što su sa sobom u svet odraslih poneli jedno takvo umetničko delo koje svakodnevno ukrašava zid njihovog srca.
Autor: Milica Pantić, master pedagog