Без великог размишљања, ево двадесет ствари због којих никад нећу зажалити, у то сам сигурна.
1. Због тога што их ушушкавам за лаку ноћ. Сваке вечери. Једног дана, који није тако далеко, они ће бити велики, а ја те тренутке никад нећу моћи да вратим. То што имам прилику да им сваке вечери пожелим лаку ноћ, пољубим њихове мале главице и ушушкам их, то је највећи дар који ми је живот дао.
2. Што им говорим да их волим. Никад нису премали и никад нису превелики да им ову реченицу понављате сваког дана. „Волим те” су две најмоћније речи које мењају свет.
3. Зато што слушам њихове приче. Тако учим о својој деци, о томе шта воле, а шта их тишти. Али само тако што их заиста слушам. Не тако што цупкам чекајући да заврше да бих могла да обавим неки други посао.
4. Јер их гледам у очи. Ништа не говори да вам је до неког стало тако добро као кад га гледате у очи док говори. Показујете да вам је та особа заиста важна. За мене, то често значи да морам да оставим пуну судоперу, на пола раширен веш, прекинем започет телефонски разговор да бих саслушала своје дете.
5. Због тога што кажем „да” и онда када је лакше рећи „не”. На пример у ситуацијама када желим да се држим свог распореда, а деца би хтела нешто друго. Кад ме замоле за још једну причу за лаку ноћ, а ја сам већ преуморна. Кад јако желе да остану будни још мало, да би били са мном. Кад желе да се ја играм с њима. Лакше је рећи „не”, родитељски је рећи „да”.
6. Што нађем времена да са њима искусим нове ствари. Направите заједно неки научни експеримент. Посетите музеј. Покажите им сазвежђа на небу. Немојте само читати о томе, нека виде својим очима.
7. Што сам их научила да кажу „молим” и „хвала”. Нема ту много шта да се објашњава. Лепо васпитање је важно.
8. Јер им дозвољавам да ми помогну или нешто ураде сами, чак и ако ће тако посао трајати дуже. Да ли ће ми требати више времена да вежем пертле ако то радим сваки пут учећи дете како да уради само. Да, хоће. Исто је и са кувањем, слагањем веша, чишћењем, облачењем. Али они то морају да науче – то су важне животне вештине. То би било страшно себично од мене када бих ишла линијом мањег отпора и рекла: „Нека, пусти, ја ћу.”
9. Зато што кажем „не” онда када је лакше рећи „да”. Постоје филмови и телевизијске емисије које не дозвољавам да моја деца гледају. Књиге које не желим да прочитају, још увек. Програми и игрице на компјутеру и таблету које не дозвољавам да користе. Понекад, одговор мора бити „не”, чак и ако сви у вашем окружењу својој деци говоре „да”. То раде јер им је тако лакше, не зато што чине најбоље за своју децу.
10. Због тога што се смејем са својом децом. И што уживам у игри с њима. Желим да знају да обожавам време које проводимо заједно.
11. Што их учим да цене свој и туђи рад. Важно ми је да моја деца знају колико су важни труд и рад и да је једна од најважнијих вештина научити да даш све од себе и уложиш максимум да би постигао циљ, а да се при томе не жалиш. Моја деца знају да сложе веш, да покупе прљаво суђе, да среде своје собе, наместе своје кревете. Никад нећу зажалити што сам их научила колико је рад важан.[nextpage title=“наредна страна“]
12. Што сам их пуштала да преспавају код маме и тате кад то желе. Размислите, зашто деца желе да спавају са мамом и татом? Зато што су размажена? Хировита? Безобразна? Наравно да не! Само зато што воле вашу близину, зато што воле вас! Зато што се ту осећају лепше и сигурније него на било ком другом месту. Да ли заиста постоји довољно јак разлог да им то одузмете?
13. Због тога што сам умела да кажем и „извини”. Суочимо се с тим, маме – нисмо ни ми савршене. Правимо грешке. Зато наша деца морају да чују и то „извини” онда кад нисмо били у праву и да знају да их волимо без обзира на то што смо погрешили.
14. Зато што сам их научила да поштују друге људе. Мислим да је ово и најважније. Желим да моја деца науче да поштују друге. Да их слушају, уче и никад не осуђују. А да они то научили, пре свега морам ја да научим да поштујем њих и људе око себе. Основ свега је да у другима тражите добро, а не лоше и увек покажете захвалност.
15. Што их охрабрујем да преузму ризик. Понекад је највећа препрека напредовању у животу – страх. Деца морају да науче да погледају своје страхове у очи и да се с њима суоче. А за то им је потребна подршка родитеља, а не критика и осуда због тога што се нечег плаше.
16. Зато што нисам злопамтило. Не подсећам их на грешке које су направили. Сваки дан је нови дан. Деца треба да уче из својих грешака, али не требају им родитељи који ће их на грешке сваког дана подсећати. Желим да увек прво потражим добро. У свему. Како ће деца извући оно најбоље из себе, ако ми стално истичемо оно најлошије у њима?
17. Што водим рачуна и о себи и трудим се да они то знају. Не желим да моја деца одрасту мислећи да сам ја добра мама и ништа више од тога. Морају да виде да и ја као особа растем и напредујем да би и сами то знали кад добију децу.
18. Јер их учим да имају саосећања за друге људе. Желим да виде свет много шире од свог малог универзума. Желим да брину о другима који, можда, нису срећни као они.
19. Зато што им показујем да материјалне ствари нису важне. Јер заиста нису. Ни играчке у кутијама, ни ствари на полицама. Ни скупи рођендански поклони. Ни модерни телефони. Ако материјалне ствари постану превише важне, све остало губи на значају. Породица пре свега.
20. Што их пуштам да одрасту. Ово ми је најтеже. Али и једино што стварно МОРАМ. Нико ме не пита. Зато на прошлост гледам са носталгијом, садашњост покушавам да искористим што боље, а радујем се будућности са својом децом. Они ће порасти, а ја ћу бар имати дивне тренутке којих ћу се увек сећати са осмехом на лицу.
И ово је само двадесет од ко зна колико ствари због којих никад нећу зажалити што сам их радила са својом децом. Можда знате да су оне ту, можда вам је то потпуно нормално и можда вам овај списак делује непотребно. Али, свака мама понекад заборави, па није лоше имати записано :).