Bez velikog razmišljanja, evo dvadeset stvari zbog kojih nikad neću zažaliti, u to sam sigurna.
1. Zbog toga što ih ušuškavam za laku noć. Svake večeri. Jednog dana, koji nije tako daleko, oni će biti veliki, a ja te trenutke nikad neću moći da vratim. To što imam priliku da im svake večeri poželim laku noć, poljubim njihove male glavice i ušuškam ih, to je najveći dar koji mi je život dao.
2. Što im govorim da ih volim. Nikad nisu premali i nikad nisu preveliki da im ovu rečenicu ponavljate svakog dana. „Volim te” su dve najmoćnije reči koje menjaju svet.
3. Zato što slušam njihove priče. Tako učim o svojoj deci, o tome šta vole, a šta ih tišti. Ali samo tako što ih zaista slušam. Ne tako što cupkam čekajući da završe da bih mogla da obavim neki drugi posao.
4. Jer ih gledam u oči. Ništa ne govori da vam je do nekog stalo tako dobro kao kad ga gledate u oči dok govori. Pokazujete da vam je ta osoba zaista važna. Za mene, to često znači da moram da ostavim punu sudoperu, na pola raširen veš, prekinem započet telefonski razgovor da bih saslušala svoje dete.
5. Zbog toga što kažem „da” i onda kada je lakše reći „ne”. Na primer u situacijama kada želim da se držim svog rasporeda, a deca bi htela nešto drugo. Kad me zamole za još jednu priču za laku noć, a ja sam već preumorna. Kad jako žele da ostanu budni još malo, da bi bili sa mnom. Kad žele da se ja igram s njima. Lakše je reći „ne”, roditeljski je reći „da”.
6. Što nađem vremena da sa njima iskusim nove stvari. Napravite zajedno neki naučni eksperiment. Posetite muzej. Pokažite im sazvežđa na nebu. Nemojte samo čitati o tome, neka vide svojim očima.
7. Što sam ih naučila da kažu „molim” i „hvala”. Nema tu mnogo šta da se objašnjava. Lepo vaspitanje je važno.
8. Jer im dozvoljavam da mi pomognu ili nešto urade sami, čak i ako će tako posao trajati duže. Da li će mi trebati više vremena da vežem pertle ako to radim svaki put učeći dete kako da uradi samo. Da, hoće. Isto je i sa kuvanjem, slaganjem veša, čišćenjem, oblačenjem. Ali oni to moraju da nauče – to su važne životne veštine. To bi bilo strašno sebično od mene kada bih išla linijom manjeg otpora i rekla: „Neka, pusti, ja ću.”
9. Zato što kažem „ne” onda kada je lakše reći „da”. Postoje filmovi i televizijske emisije koje ne dozvoljavam da moja deca gledaju. Knjige koje ne želim da pročitaju, još uvek. Programi i igrice na kompjuteru i tabletu koje ne dozvoljavam da koriste. Ponekad, odgovor mora biti „ne”, čak i ako svi u vašem okruženju svojoj deci govore „da”. To rade jer im je tako lakše, ne zato što čine najbolje za svoju decu.
10. Zbog toga što se smejem sa svojom decom. I što uživam u igri s njima. Želim da znaju da obožavam vreme koje provodimo zajedno.
11. Što ih učim da cene svoj i tuđi rad. Važno mi je da moja deca znaju koliko su važni trud i rad i da je jedna od najvažnijih veština naučiti da daš sve od sebe i uložiš maksimum da bi postigao cilj, a da se pri tome ne žališ. Moja deca znaju da slože veš, da pokupe prljavo suđe, da srede svoje sobe, nameste svoje krevete. Nikad neću zažaliti što sam ih naučila koliko je rad važan.[nextpage title=“naredna strana“]
12. Što sam ih puštala da prespavaju kod mame i tate kad to žele. Razmislite, zašto deca žele da spavaju sa mamom i tatom? Zato što su razmažena? Hirovita? Bezobrazna? Naravno da ne! Samo zato što vole vašu blizinu, zato što vole vas! Zato što se tu osećaju lepše i sigurnije nego na bilo kom drugom mestu. Da li zaista postoji dovoljno jak razlog da im to oduzmete?
13. Zbog toga što sam umela da kažem i „izvini”. Suočimo se s tim, mame – nismo ni mi savršene. Pravimo greške. Zato naša deca moraju da čuju i to „izvini” onda kad nismo bili u pravu i da znaju da ih volimo bez obzira na to što smo pogrešili.
14. Zato što sam ih naučila da poštuju druge ljude. Mislim da je ovo i najvažnije. Želim da moja deca nauče da poštuju druge. Da ih slušaju, uče i nikad ne osuđuju. A da oni to naučili, pre svega moram ja da naučim da poštujem njih i ljude oko sebe. Osnov svega je da u drugima tražite dobro, a ne loše i uvek pokažete zahvalnost.
15. Što ih ohrabrujem da preuzmu rizik. Ponekad je najveća prepreka napredovanju u životu – strah. Deca moraju da nauče da pogledaju svoje strahove u oči i da se s njima suoče. A za to im je potrebna podrška roditelja, a ne kritika i osuda zbog toga što se nečeg plaše.
16. Zato što nisam zlopamtilo. Ne podsećam ih na greške koje su napravili. Svaki dan je novi dan. Deca treba da uče iz svojih grešaka, ali ne trebaju im roditelji koji će ih na greške svakog dana podsećati. Želim da uvek prvo potražim dobro. U svemu. Kako će deca izvući ono najbolje iz sebe, ako mi stalno ističemo ono najlošije u njima?
17. Što vodim računa i o sebi i trudim se da oni to znaju. Ne želim da moja deca odrastu misleći da sam ja dobra mama i ništa više od toga. Moraju da vide da i ja kao osoba rastem i napredujem da bi i sami to znali kad dobiju decu.
18. Jer ih učim da imaju saosećanja za druge ljude. Želim da vide svet mnogo šire od svog malog univerzuma. Želim da brinu o drugima koji, možda, nisu srećni kao oni.
19. Zato što im pokazujem da materijalne stvari nisu važne. Jer zaista nisu. Ni igračke u kutijama, ni stvari na policama. Ni skupi rođendanski pokloni. Ni moderni telefoni. Ako materijalne stvari postanu previše važne, sve ostalo gubi na značaju. Porodica pre svega.
20. Što ih puštam da odrastu. Ovo mi je najteže. Ali i jedino što stvarno MORAM. Niko me ne pita. Zato na prošlost gledam sa nostalgijom, sadašnjost pokušavam da iskoristim što bolje, a radujem se budućnosti sa svojom decom. Oni će porasti, a ja ću bar imati divne trenutke kojih ću se uvek sećati sa osmehom na licu.
I ovo je samo dvadeset od ko zna koliko stvari zbog kojih nikad neću zažaliti što sam ih radila sa svojom decom. Možda znate da su one tu, možda vam je to potpuno normalno i možda vam ovaj spisak deluje nepotrebno. Ali, svaka mama ponekad zaboravi, pa nije loše imati zapisano :).