Kad se približi školska priredba, nastavnici su uvek u istom problemu – gde pronaći tekst koji nije već milion puta viđen, koji će deca rado igrati, koji će biti zabavan, maštovit i zanimljiv publici? Gugl je odlično mesto, naš sajt je takođe prava riznica, ali postoji jedna knjiga za koju mali broj nastavnika zna a koja nam je dopala šaka – Igrokazi za školske priredbe. Autor je maestralni Dejan Aleksić, dečji pisac nepresušne inspiracije (možda ste čuli za njegove priče, kao što je ona o dečaku koji toliko želi da se oduševi na francuskom, ali kako, kad ne zna francuski? Ili ona čiji je glavni junak jedan upitnik, koji je izgubio posao jer je na njegovo pitanje pronađen odgovor, pa su sad zaposlili tačku, a on nema od čega da prehrani svoje sirote male upitničiće?)
U knjizi je 23 dramska teksta, svi podjednako originalni, duhoviti i neobični, a mi donosimo jedan „namenski” za slučaj da se nekome bliži Dan škole…
DAN ŠKOLE
LICA: Jelena, Dragan, Marina, Ivan, Marko (svi imaju po deset godina)
(Dešava se u učionici. Jelena, Marina, Marko i Ivan sede za jednom klupom. Ulazi Dragan.)
JELENA: Evo Dragana! Jesi li našao nešto?
DRAGAN: Ništa, Jelena.
MARINA: Pa šta ćemo onda? Zar u biblioteci nema nekih novih tekstova?
IVAN: Da! Kako ćemo onda da spremimo skeč za Dan škole?
DRAGAN: Igrali smo već sve te tekstove. Treba nam nešto novo.
JELENA: I gde su uopšte ti pisci? Piše li iko u ovoj zemlji igrokaze za ovakve prilike?
IVAN: Učiteljica nas je pustila sa časova da se spremimo, a mi ništa nismo uradili.
JELENA: Mene je već sramota.
IVAN: Jelena je u pravu. Ovakvu tremu nisam imao još od prvog dana u školi.
DRAGAN: Ko se još seća kako mu je bilo prvog dana u školi? (Povlači se malo u stranu da sluša razgovor.)
MARKO: Ih, davno je to bilo.
JELENA: Ja se sećam da sam bila ponosna. Sve mi je nešto bilo toplo oko srca…
IVAN: Meni je bilo toplo u krilu pošto sam se upiškio od straha.
MARKO: Ivane, mislio sam da smo drugovi među kojima nema tajni, a ti kriješ da piškiš u gaće.
IVAN: To je bilo samo jednom. Još u prvom razredu.
MARINA: Ja se sećam da je Marko bio ljubomoran što sam u klupi sa onim slatkim Mihajlom.
MARKO: Ja bio ljubomoran?! Nema šanse!
JELENA: Nema šanse, je li? A što si mu onda stavio špenadlu na stolicu?
MARKO: Zato što na muzičkom nikad nije hteo da peva, pa sam želeo da čujem kakav mu je glas.
JELENA: Da, zvučao je kao Pavaroti kog su naterali da trči kroz koprive.
MARINA: A ja tri dana nisam mogla da čujem na desno uvo.
IVAN: Kako ste ga se samo setili? Pa taj se Mihajlo još u prvom razredu nekud odselio.
JELENA: Da, u Dansku.
MARKO: Je l’ iz Danske beše onaj pisac … Andersen?
MARINA: Jeste.
JELENA: E da nam je ovde neki Andersen, sad ne bismo imali problem s tekstom.
MARKO: A znate li čega se ja sećam kad pomislim na prvi školski dan?
MARINA: Pa već smo rekli – ljubomore.
MARKO: Ma, neee… Sećam se jednog vrapca; jednog malog vrapca koji se posle kiše brčkao u staroj cipeli bačenoj kraj puta, punoj vode…
IVAN: Ljudi, pa ovaj je Marko pravi pesnik!
JELENA: Neverovatno! A mi te sve vreme doživljavamo kao nekog šmekera.
IVAN: Baš neka tanana duša ovaj Marko (patetično). Je l’ plačeš uveče kad zalazi sunce i lišće setno šumi na usamljenoj brezi?
MARKO: Dobro, zaboravite šta sam rekao. Nema nikakvog vrapca. Sve sam izmislio.
MARINA: Vidi kako se postideo!
JELENA: Marko, ne stoji ti da se stidiš. Smešan si kao frizura naše učiteljice za prošlogodišnji Dan žena.
IVAN: Da, imala je i onaj šešir s mnogo perja od neke afričke ptice.
MARKO: Otkud znaš da je od afričke?
JELENA: Čula ju je Marina jednom kad je razgovarala s direktorom u zbornici.
MARINA: Jeste, a direktor je rekao kako redovno farba brkove.
MARKO: Naš direktor farba brkove?!
JELENA: (stišava je) Dobro, ne moraš toliko da vičeš! U školi smo.
IVAN: U školi koja idućeg utorka slavi svoj dan, a mi još nismo počeli da spremamo svoj deo programa.
JELENA: A teksta niotkud…
IVAN: Ja predlažem da odemo kod učiteljice i kažemo joj da nismo sposobni za ovo.
DRAGAN: Polako, nije kraj sveta.
JELENA: (Draganu) A što si se ti tako ućutao? Vidiš da nam gori pod nogama.
DRAGAN: Smislićemo nešto.
MARKO: A šta da smislimo?
MARINA: Da, šta da smislimo? Uostalom, ti si obećao da ćeš naći neki super tekst.
DRAGAN: Jesam. I ispunio sam obećanje.
JELENA: Pa što nas onda zavitlavaš? Ko je pisac?
DRAGAN: Mi.
IVAN: Kako to misliš mi?
DRAGAN: Evo ovako. (Dragan iz svoje torbe, koja je stajala na klupi, vadi diktafon i pušta snimak prethodnog razgovora. Ostali slušaju.)
JELENA: Ovo stvarno dobro zvuči. Samo treba da prepišemo.
MARKO: Dragane, ti si genije! Ne – ti si Andersen! Imamo tekst!
IVAN: Može, ali ako se izbaci onaj deo kad se ja upiškim.
JELENA: I ono što sam rekla za učiteljičinu frizuru.
MARKO: Onaj moj vrabac nikako ne sme da se pomene. Neću da se misli kako sam neki osećajni šonja.
MARINA: Ma kakav vrabac! Hoću da se izbaci ono za direktorove farbane brkove.
DRAGAN: Čekajte, ako sve to izbacimo, onda nema teksta.
IVAN: Uf, pa da.
DRAGAN: Birajte – ili imamo tekst, ili nemamo.
MARKO: A je l’ možemo da kažemo na početku ono – svaka sličnost sa stvarnim ličnostima je slučajna?
DRAGAN: Možda da zamolimo direktora da on to kaže?
MARINA: Kako da ne…
JELENA: Znate šta, hajde da spremimo ovaj tekst – pa šta bude!
IVAN: Da, siguran sam da će biti veselo za Dan škole.
(Zavesa)