За осећања осетљиве деце треба имати разумевања. Иако сте понекад можда забринути или зачуђени због њиховог понашања, с вашим дететом је све у реду и врло је важно да и ви и дете будете тога свесни.
Ево шест ствари које су јако осетљивој деци потребне од својих родитеља, а не умеју да их траже:
Волите их због тога што су
Оваква деца често осећају ствари дубље и интензивније од „обичних људи”. Велика осећајност није избор, него биолошко наслеђе. Не претпостављајте да је ваше осетљиво дете као ви и да оно што одговара вама, одговара и њему.
Осетљива деца не могу да контролирашу колико нешто дубоко осећају. Не могу ни да одлуче да подвуку црту и неке осећаје једноставно одбаце.
Такођер, јако осетљиво не значи одмах и превише осетљиво. Иако бисте као родитељ можда желели да вам је дете некад веселије, друштвеније и отвореније, немојте то форсирати јер деца не знају како да отерају те своје осећаје који их муче.
Помозите свом детету да научи да прихватити чињеницу да није „дебелокожац“ и да га ви волите такво као што је.
Слушајте своју интуицију, не стручњаке
Стручњаци, лекари, психолози и остали често би све желели да реше и исправе те родитељима осетљиве деце препоручују терапије, сеансе, одласке психологу, па понекад и лекове. Но, јако често, дијагнозе су лоше постављене јер код јако осетљиве деце се нема шта лечити.
Лекари такође желе на сваки случај ставити етикету, а понекад је тешко схватити и дознати све о детету током терапије или консултације које трају један сат.
Научите их границама
Ова деца су по природи врло брижна и осетљива према осећајима других, док своје занемарују. Родитељи би стога требало да их науче да је у реду понекад ставити своја осећања на прво место и да треба поставити одређене границе, чак и у бризи за друге. То није себичност, неко здрави разум.
Школске и групне активности
Ако вам јако осетљиво дете каже да не жели да иде у школу или на неку групну активност, немојте одмах претпоставити да је размажено, потрудите се да сазнате зашто. Можете и претпоставити да се иза његових речи крије нешто више.
Школа је гласна, деца умеју да буду сурова. Да ударе, искључе некога, вређају. Школа сама по себи такође може бити престимулативно окружење за ваше дете.
Јако осетљива деца осећају неправду и окрутност свуда око себе, чак и ако се не односи на њих. Ако вас ваше дете замоли да тај дан не иде у школу него остане код куће, имајте на уму да можда проживљава нешто што је превише за њега.
Слушајте
Понекад осетљивој деци не треба савет, мишљење или дуг и стимулативан разговор. Понекад ми је довољно да их родитељи саслушају без додатних интервенција.
Држите их близу
Осетљива деца траже близину, подршку и разумевање својих родитеља, који ће знати бити уз њих у критичним ситуацијама, али и оним свакидашњим. Јер, ви сте њихова звезда водиља. Понашајте се тако!
Извор: djecjaposla.com
Moja devojcica je stidliva i povucena,u vrticu je pokazala napredak ,lepo se igra sa drugarima i komunicira sa vaspitacicama..sledeci nas korak je bio polazak u skolu i razgovor sa psihologom i moje veliko razocaranje u psihologa koja je istakla da je mnogo vise ocekivala od nje,mogla je ispitati dvoje dece i da devojcica nije zelela da joj se otvori ,imala je kratke odgovore ,uspela da vidi znanje ali treba joj da sazri.Zar je moguce da treba svako dete biti isto,da li sme postojati razlicitost..nisu sva deca ista.
OK. Dete je previše osećajno, za njega je odlazak u školu ponekad previše intenzivan i vi kad tako vidite da mu je to „strašno“ pustite ga taj dan ne ide u školu. Ma nemoj?!?!? I kako ce to dete da završi tu školu? Kako će da prevazidje tu svoju hiper senzitivnost? Kako će da stekne prijatelje van porodice? Vas savet je da dete „pustimo“ i da s mu pokažemo da ga volimo takvog kakvo je. Naravno, ali nisu mu svi ljudi sa kojima ce doci i kontakt roditelji i nece svi biti blagonakloni ka njemu.
Prvo BRAVO ZA TEKST! Djordje, na nama roditeljima je da prepoznamo senzibilitet svoje dece, i ukoliko kazu da im se ne ide u skolu, da ga ispisete iz skole, verujte da nesto debelo nije u redu u skoli. Morate da verujete svom detetu. Govorim iz iskustva, moj problem nije bio to sto nisam verovala detetu nego sto nisam ocekivala da u skoli imamo nastavnike koji imaju potrebe da se nad takvom decu izivljavaju, da na njima treniraju strogocu zato sto takva deca ne pruzaju otpor, vec trpe do krajnjih granica. To sa vrsnjacima prevazilaze, teze ali uspevaju, ali sa odraslim osobama i nama je tesko a ne njima. Zato, verujte svom detetu, pruzajte mu maksimalnu podrsku, ukljucite se u svakodnevni zivot, slusajte svoje dete i verujte mu.Takva deca su uvek u pravu. To sto cete mu pokazati da mu verujete je najbolja podrska. Vremenom ce te svoje emocije da kanalisu i postanu dobri ljud sa izuzetno razvijenom empatiojm.