Са својим трогодишњим дететом водите озбиљну борбу кад треба да обуче јакну пред излазак, а његова васпитачица успе да десеторо деце (укључујући и ваше) обуче за мање од три минута. У чему је њена тајна? Осим, наравно у томе да тој деци није родитељ. Јер, позната је та дечја навика да ће пре послушати странца на улици него сопственог родитеља.
Али није само то. Наставници морају увек да развијају нове методе које ће им помоћи да децу нечему науче, да буду ефикасни и брзи, а да све постигну без војне дисциплине, већ кроз игру и забаву. Предшколски учитељи се сваке године сусрећу са изазовима како пронаћи прави приступ сваком детету. Али, на срећу, они су вољни да уче и постају бољи и то им, изгледа, полази за руком.
Тајна 1: Васпитачи не дозвољавају губљење времена
Зашто се ваше дете толико опире сваком вашем покушају да на време изађете из куће ујутру, али кад васпитачица каже само једну реч, он је већ на ногама? Објашњење је једноставно – кад васпитач нешто каже, дете добро зна да он то и мисли. Искуство каже да родитељи често деци кажу да је, рецимо, време да се крене кући с рођендана/игралишта/из куповине, а онда и сами застану да нешто погледају, с неким проћаскају или, једноставно, не успевају да одоле бесконачним мољакањима у стилу: „само још пет минута”. Морате бити доследни и најпре сами поштовати то што кажете, па онда то очекивати и од детета.
Конкретно, ово подразумева неколико нежних, али чврстих упозорења која почињу пет минута пре поласка кући (или изласка из куће, купања…), а онда коначно и без оклевања најавите полазак кући који се даље не може одлагати. Можда ћете буквално морати да подигнете и физички однесете дете првих неколико пута, док не схвати да мислите озбиљно.
Целу ову причу можете учинити интересантнијом за дете. Нарочито ће темпераментној деци бити тешко да прихвате да им нешто „наређујете” па зато покушајте да уведете неку забавну рутину – рецимо, набавите звонце којим ћете свима огласити да је време за вечеру. Паљење и гашење светла може бити знак да је ускоро време за спавање. И бројање је супер техника. „Бројим до 30 и да видим да ли ћеш за то време успети да покупиш све играчке!”. Родитељи често подмићују децу да би их навели да седну да ручају, да се брзо спреме, оперу зубе… Али то је ретко прави подстицај. Њихов осећај постигнућа и испуњености су најбоље награде.
Деца воле да се такмиче с временом. Укључите штоперицу кад распремате кревет, скупљате играчке, спремате се за полазак, па сваког дана записујте резултате и похвалите дете што постаје све брже. Ово можете искористити и за прављење графикона, што ће за дете бити интересантно и едукативно.
Тајна 2: Рутина је кључна за квалитетан сан
Потпуно је невероватно како су вашем детету за спавање код куће потребни идеални услови – морате замрачити собу, утишати телевизор, лећи поред њега и певушити. А у вртићу, у просторији са још 20 деце, спава без икаквих проблема. Тајна је у ефекту групе – ваше дете је са другом децом која раде исту ствар, па је једноставно лакше прихватити да је време за дремку.
Кључно је увести рутину и код куће и држати се тога. Пола сата пре времена за спавање не почињите никакву активност која ће детету бити јако интересантна или му подићи адреналин. Даље, креирајте рутину – иста сатница, иста музика, исто време, иста очекивања – тишина и спавање.
Тајна 3: Начин на који говорите, подједнако је важан као и то шта говорите
Дете не обраћа пажњу на вас кад му се обраћате? Не подижите глас, осим ако желите да му певате. Ако вам се деси да им нешто говорите, а да вас не слушају, пробајте да то што желите да кажете отпевате, па пратите реакцију.
Наравно, не можете се ослонити само на певање да бисте задржали њихову пажњу.
Васпитачи користе свакакве технике – звиждање, гласно шапутање, често укључујући и визуелна помагала или необичну гестикулацију како би привукли пажњу деце. Једна учитељица је, у тренуцима кад је дете немирно, умела да му лагано приђе, нагне се и „одува прашину са увета” да би је боље чуо. Сви трикови су дозвољени и све је боље од викања да би вас дете чуло.
А кад успете да привучете пажњу, одмах реците директно шта дете треба да уради. Не говорите, рецимо: „Ако не сиђеш са стола, поломићеш чаше”, већ кажите: „Сиђи са стола”, а након тога објасните.