Статистика показује да је кашњење у проговарању све чешће. Пуно наших текстова је написано са намером да помогнемо родитељима да детектују кашњење. Рана интервенција је основни предуслов за успех. Током јучерашњег састанка са мамом двогодишњака који касни у проговарању добиле смо идеју да напишемо овај чланак.
Комуникација има више облика. Вербална комуникација је само један од видова комуникације. Да ли дете говори или не је апсолутно очигледно те ова чињеница најчешће покрене родитеље да потраже помоћ. Нама као логопедима који се баве стимулацијом раног развоја осим овог податка информације дају и начини невербалног комуницирања детета са околином.
Наиме, једна мама се изненадила колико је важан начин на који дете са њом комуницира. Она је сматрала да када је дете вуче у жељеном павцу је добар знак јер он не прича те нема другог начина да јој пренесе поруку. Невербална комуникација има за циљ преношење поруке између два саговорника. Потреба за интеракцијом, тј. разменом са другим, је покретач комуникације. Сваки комуникативни чин би морао да садржи следеће елементе:
– потреба за интеракцијом
– преношење поруке саговорнику
– обраћање пажње како је прималац поруке одреаговао.
Наше искуство показује да у нарушеном комуникативном обрасцу трећа ставка изостаје. Природно и исправно би било да када се некоме обраћамо водимо рачуна да ли је он усмерио пажњу на нас, да ли нас слуша и како нас је разумео и одреаговао. Идентичну ствар раде и деца у свим формама комуникације укључујући и невербалну.
Зашто није добро да дете вуче одрасле за руку када му нешто треба?
Дете које вуче маму за руку ка жељеном предмету или месту негледајући је у очи служи се неадекватним комуникативним обрасцем. На овај начин дете иде за сопственом жељом и уколико не може само да је оствари оно корист расположива средства.
Мама би овде била средство за долажење до циља. Како би привукло столицу да дохвати нешто са полици оно једнако привлачи мајку која ће му обезбедити исто.
Како би било исправно?
Исправно би било да дете које не говори а жели да му мама дохвати нешто са полице уради следеће кораке:
– гледа у жељени предмет па у маму (На овај начин дете покушава да стави до знања шта жели са полице и проверава да ли је мама то видела. Ово је разлог из ког гледа маму у очи.)
– прићи ће мами и показаће јој у правцу жељеног предмета (Дете ће све време из маминог погледа ишчитавати да ли га је разумела и која јој је намера.)
– на крају ће је повући за руку, показати шта жели и све време проверавати погледом у очи како је схваћено.
Невербална комуникација може да буде веома богата и њоме се може пренети пуно информација уколико је комуникативни образац уредан. У случају нарушеног комуникативног обрасца чак и невербална комуникација постаје веома сведена и сужена.
Запамтите: Обратите пажњу како дете комуницира са вама. Дете никада није сувише мало да би комуницирало исправно. Највећа замка у коју родитељи упадају је мишљење да дете тако мора да се сналази зато што не прича. Заправо, уредан комуникативни образац је елементарни предуслов за проговарање.
Извор: logopediavramovic.com/