Услед новонастале ванредне ситуације промениле су се и околности у којима сви функционишемо. Куће су постале место за учење, компјутери су заменили учионице, наставници су остали са друге стране екрана, а родитељи су остали са децом код куће, често паралелно и радећи од куће. Деца су морала, као и сви ми, да се привикну на све ове промене и да наставе своје школовање на мало другачији начин, све док се не стекну услови да се све поново врати у уобичајено стање на које смо навикли. Тако су се и израда контролних задатака, оцењивање, проба мале матуре преселили онлајн. Све ово представља велики изазов за наше уобичајене начине функционисања и оставља простор за истраживање нових могућности.
Адекватна подршка и помоћ деци
Иако је ванредна ситуација изместила све нас из наших уобичајених улога, веома је важно да сви будемо свесни да је ова ситуација, ма колико дуго трајала, пролазна. Зато је важно да наставимо да функционишемо у оквиру својих уобичајених улога, односно, да радимо оно што бисмо радили и у редовним околностима. Родитељи јесу у ситуацији да много више времена проводе са својом децом и да много интензивније прате шта и како они уче. Међутим, наставници су и даље ти који децу усмеравају кроз образовни процес и наставне садржаје и уче децу, а родитељи, пружањем адекватне подршке, помажу у том процесу.
Шта је адекватна подршка родитеља детету које учи од куће? Првенствено, да обезбеди услове свом детету да може редовно да се информише о задацима које треба да уради или да приступа организованој онлајн настави. Такође, да провери да ли је дете завршило све своје обавезе. Понекад, да прискочи у помоћ ако после свих онлајн часова, додатних објашњења наставника, самосталних покушаја да дете реши задатке, оно и даље има неку потешкоћу и затражи помоћ. Само уколико је дете дало све од себе и све покушало, а и даље му није јасно, тек тада треба видети са дететом у чему је проблем. Све ово је важно превасходно да бисмо код деце одржали радне навике и самосталност и одговорност у раду.
Неефикасни начини пружања подршке и помоћи деци
Ако учење и израда задатака нису продукт напора и размишљања детета, онда траг о урађеним задацима остаје веома кратко забележен у мозгу, јер се није повезао са претходним искуствима и нису направљене асоцијације у мозгу које би то знање учиниле трајним. Тако постоје и облици помоћи детету у раду код куће која не дају праве ефекте и шаљу погрешну поруку детету за убудуће. Један од њих јесте да седите заједно са дететом и радите задатке са њима или уместо њих. У том случају, родитељ ће несвесно код детета развити утисак да зна и уме да уради нешто самостално, па ће се када буде у ситуацији да уради тај задатак поново, без помоћи родитеља, дете осећати неуспешно и неће му бити јасно зашто не зна или не уме да уради нешто што је заједно са родитељем успешно радило. Циљ је да зна шта зна, а да увежбава оно што му иде теже док не буде разумело и усвојило.
Такође, деца понекад одустају од покушаја да ураде самостално неки задатак, јер унапред мисле да нешто не умеју или не знају или желе да што пре заврше. Није добро детету рећи како да уради задатак да би оно у томе брзо успело, много је боље помоћи му да нађе начин како да разуме шта се од њега у задатку очекује и како може да га уради, користећи претходно искуство, сличне задатке, да уочи где је грешило и само исправи грешку (и из грешака се учи), да покуша на другачији начин или му дати неки конкретан пример који може да буде од помоћи.
Шта ако и поред свих ових савета дете настави да тражи да му родитељ уради задатке
Није проблем затражити помоћ родитеља и добити је. Од врсте помоћи зависи и какву ће поруку дете добити за свој рад у целини и у било каквим околностима. Ако ову ситуацију схватимо као могућност да дете искористи више времена за увежбавање и утврђивање садржаја да би што боље разумело оно што учи, онда ћемо му помоћи да од учења направи истраживачки поход. Родитељ на том путу усмерава дете да остане на правом трагу. Међутим, ако ову ситуацију схватимо као могућност да деци чинимо “медвеђу услугу” и у ситуацији у којој наставници не могу да контролишу и провере аутентичност рада, “ускачемо” да деци помогнемо радећи њихове задатке уместо њих, да би их што пре завршили или што успешније урадили, на тај начин децу паралелно учимо и следећим стварима: да је у реду преписивати, преузимати заслуге за туђ рад, искористити прилику за стицање предности на превару…
Изузетно је важно код деце свих узраста развијати осећај академске честитости, свест о интелектуалној својини, као и аутентичности туђих и својих радова. На овај начин код њих развијамо осећај личне одговорности. То се касније рефлектује и на приступање различитим врстама испита (завршним, пријемним, испитима на факултету), као и на израду самосталних радова (као што су семинарски, матурски, дипломски).
То важи у било којим условима и околностима. Уколико и родитељи то подрже са своје стране, онда дете има јасну слику и јединствен став, па ће више енергије улагати у посвећен рад и стицање трајних знања и вештина уместо да ту енергију потроши у покушајима да препише, превари и на тај начин стекне привремену и краткотрајну предност. Тако никада неће ни веровати својим потенцијалима нити истрајавати у довршавању својих радова, већ ће тражити пречице, ослањајући се на друге. Када буду суочени са последицама које такво понашање може имати (казне, поништавање рада, испита), одговорност неће тражити у својим поступцима, већ ће покушавати да пронађе кривца у другима.
Ниједан добар резултат на тесту нити добра оцена до којих дете није дошло самосталним радом немају никакву практичну вредност, јер деци самој не пружају реалну слику о томе шта све знају, могу, умеју. А важно је да они сами имају реалну слику о томе, да би могли да буду што успешнији на дуже стазе.
Данијела Андрејић Мићовић, школски психолог