Usled novonastale vanredne situacije promenile su se i okolnosti u kojima svi funkcionišemo. Kuće su postale mesto za učenje, kompjuteri su zamenili učionice, nastavnici su ostali sa druge strane ekrana, a roditelji su ostali sa decom kod kuće, često paralelno i radeći od kuće. Deca su morala, kao i svi mi, da se priviknu na sve ove promene i da nastave svoje školovanje na malo drugačiji način, sve dok se ne steknu uslovi da se sve ponovo vrati u uobičajeno stanje na koje smo navikli. Tako su se i izrada kontrolnih zadataka, ocenjivanje, proba male mature preselili onlajn. Sve ovo predstavlja veliki izazov za naše uobičajene načine funkcionisanja i ostavlja prostor za istraživanje novih mogućnosti.
Adekvatna podrška i pomoć deci
Iako je vanredna situacija izmestila sve nas iz naših uobičajenih uloga, veoma je važno da svi budemo svesni da je ova situacija, ma koliko dugo trajala, prolazna. Zato je važno da nastavimo da funkcionišemo u okviru svojih uobičajenih uloga, odnosno, da radimo ono što bismo radili i u redovnim okolnostima. Roditelji jesu u situaciji da mnogo više vremena provode sa svojom decom i da mnogo intenzivnije prate šta i kako oni uče. Međutim, nastavnici su i dalje ti koji decu usmeravaju kroz obrazovni proces i nastavne sadržaje i uče decu, a roditelji, pružanjem adekvatne podrške, pomažu u tom procesu.
Šta je adekvatna podrška roditelja detetu koje uči od kuće? Prvenstveno, da obezbedi uslove svom detetu da može redovno da se informiše o zadacima koje treba da uradi ili da pristupa organizovanoj onlajn nastavi. Takođe, da proveri da li je dete završilo sve svoje obaveze. Ponekad, da priskoči u pomoć ako posle svih onlajn časova, dodatnih objašnjenja nastavnika, samostalnih pokušaja da dete reši zadatke, ono i dalje ima neku poteškoću i zatraži pomoć. Samo ukoliko je dete dalo sve od sebe i sve pokušalo, a i dalje mu nije jasno, tek tada treba videti sa detetom u čemu je problem. Sve ovo je važno prevashodno da bismo kod dece održali radne navike i samostalnost i odgovornost u radu.
Neefikasni načini pružanja podrške i pomoći deci
Ako učenje i izrada zadataka nisu produkt napora i razmišljanja deteta, onda trag o urađenim zadacima ostaje veoma kratko zabeležen u mozgu, jer se nije povezao sa prethodnim iskustvima i nisu napravljene asocijacije u mozgu koje bi to znanje učinile trajnim. Tako postoje i oblici pomoći detetu u radu kod kuće koja ne daju prave efekte i šalju pogrešnu poruku detetu za ubuduće. Jedan od njih jeste da sedite zajedno sa detetom i radite zadatke sa njima ili umesto njih. U tom slučaju, roditelj će nesvesno kod deteta razviti utisak da zna i ume da uradi nešto samostalno, pa će se kada bude u situaciji da uradi taj zadatak ponovo, bez pomoći roditelja, dete osećati neuspešno i neće mu biti jasno zašto ne zna ili ne ume da uradi nešto što je zajedno sa roditeljem uspešno radilo. Cilj je da zna šta zna, a da uvežbava ono što mu ide teže dok ne bude razumelo i usvojilo.
Takođe, deca ponekad odustaju od pokušaja da urade samostalno neki zadatak, jer unapred misle da nešto ne umeju ili ne znaju ili žele da što pre završe. Nije dobro detetu reći kako da uradi zadatak da bi ono u tome brzo uspelo, mnogo je bolje pomoći mu da nađe način kako da razume šta se od njega u zadatku očekuje i kako može da ga uradi, koristeći prethodno iskustvo, slične zadatke, da uoči gde je grešilo i samo ispravi grešku (i iz grešaka se uči), da pokuša na drugačiji način ili mu dati neki konkretan primer koji može da bude od pomoći.
Šta ako i pored svih ovih saveta dete nastavi da traži da mu roditelj uradi zadatke
Nije problem zatražiti pomoć roditelja i dobiti je. Od vrste pomoći zavisi i kakvu će poruku dete dobiti za svoj rad u celini i u bilo kakvim okolnostima. Ako ovu situaciju shvatimo kao mogućnost da dete iskoristi više vremena za uvežbavanje i utvrđivanje sadržaja da bi što bolje razumelo ono što uči, onda ćemo mu pomoći da od učenja napravi istraživački pohod. Roditelj na tom putu usmerava dete da ostane na pravom tragu. Međutim, ako ovu situaciju shvatimo kao mogućnost da deci činimo “medveđu uslugu” i u situaciji u kojoj nastavnici ne mogu da kontrolišu i provere autentičnost rada, “uskačemo” da deci pomognemo radeći njihove zadatke umesto njih, da bi ih što pre završili ili što uspešnije uradili, na taj način decu paralelno učimo i sledećim stvarima: da je u redu prepisivati, preuzimati zasluge za tuđ rad, iskoristiti priliku za sticanje prednosti na prevaru…
Izuzetno je važno kod dece svih uzrasta razvijati osećaj akademske čestitosti, svest o intelektualnoj svojini, kao i autentičnosti tuđih i svojih radova. Na ovaj način kod njih razvijamo osećaj lične odgovornosti. To se kasnije reflektuje i na pristupanje različitim vrstama ispita (završnim, prijemnim, ispitima na fakultetu), kao i na izradu samostalnih radova (kao što su seminarski, maturski, diplomski).
To važi u bilo kojim uslovima i okolnostima. Ukoliko i roditelji to podrže sa svoje strane, onda dete ima jasnu sliku i jedinstven stav, pa će više energije ulagati u posvećen rad i sticanje trajnih znanja i veština umesto da tu energiju potroši u pokušajima da prepiše, prevari i na taj način stekne privremenu i kratkotrajnu prednost. Tako nikada neće ni verovati svojim potencijalima niti istrajavati u dovršavanju svojih radova, već će tražiti prečice, oslanjajući se na druge. Kada budu suočeni sa posledicama koje takvo ponašanje može imati (kazne, poništavanje rada, ispita), odgovornost neće tražiti u svojim postupcima, već će pokušavati da pronađe krivca u drugima.
Nijedan dobar rezultat na testu niti dobra ocena do kojih dete nije došlo samostalnim radom nemaju nikakvu praktičnu vrednost, jer deci samoj ne pružaju realnu sliku o tome šta sve znaju, mogu, umeju. A važno je da oni sami imaju realnu sliku o tome, da bi mogli da budu što uspešniji na duže staze.
Danijela Andrejić Mićović, školski psiholog