У протеклих годину дана, чини ми се да смо се сви показали као одлични критичари, да смо сви износили аргументе најпре против онлајн наставе, па затим против повратка у школу, а онда и против самог начина реализације настава. Изгледа да ниједан модел наставе није прошао без озбиљних критика до тога да се дошло до потпуног обесмишљавања рада како ученика тако и наставника у новонасталој ситуацији. Као да све што смо досад урадили постаје безначајно, узалуд и да је боље да су деца деца паузирала ову школску годину.
Да ли је, заиста, боље да су деца паузирала школску годину?
Ово питање постављам свим актерима образовног процеса – родитељима, наставницима, ученицима, па и онима који нису директни учесници наставног процеса као што су медији. Да ли ико од нас може да замисли једну школску годину у којој деца не иду у школу и да ли реално размишљамо да би то било исто као и сад и да свакако деца ништа нису научила? Само се замислимо, да ли је баш тако?
Деца нису ништа научила у пандемијским условима
Нетачно
Узмимо било коју врсту наставе. Хајде да кренемо од редовне наставе и часа који траје тридесет минута. У нижим разредима, деца су ишла сваки дан у школу. У вишим разредима, истина, деца су ишла сваки други дан у школу. У средњој школи деца су ишла сваке друге седмице у школу. Кад погледате такву организацију, делује као да се наставни процес одвија „на силу“. Међутим, не заборавите једну ствар. Иако неки сматрају да овог лета ми ништа нисмо радили, многи од нас похађали су разне обуке, разне вебинаре како да наставни процес учинимо ефектнијим и ефикаснијим, како да овладамо веб-алатима, како да не трпи наставни процес у време пандемије.
Многи помињу тих 30 минута, као недовољно времена да се нешто заиста уради. Прво, није тачно да је час трајао само 30 минута. Јесте у школи. Али поред тога, ученици су имали и онај обавезан онлајн материјал за све оне који тај дан односно ту седмицу нису у школи, као и додатних тих 15 минута у виду вежбица или корисног материјала као вид допуне. Друго питање је како је ко радио.
Можемо увек говорити о свачијој одговорности, али одговорност сваког наставника је лична и примедбе на рачун наставника не износе се на друштвеним мрежама, већ постоји процедура којом може да се докаже степен одговорности наставника. Никада ми није било јасно зашто родитељ неће да се „замери“ са наставником а све примедбе износи преко друштвених мрежа или у неком ужем кругу, „у поверењу“. Зашто? Зар нисмо толико људи да седнемо да попричамо, да видимо у чему је проблем?
Ако ипак имамо толико различите погледе да се не можемо усагласити, увек постоји инстанца више, увек постоји начин, зар не? Разумем да неки родитељи избегавају јер не знају како ће наставник одреаговати, али зар то није исто и у супротном смеру? Кад износим мишљење о одређеном ученику, ни ја не знам како ће одређени родитељ одреаговати, али, истина и добронамерност су најбитнији. Кад бих сваки пут размишљала од томе шта ће мислити родитељ и како ће одреаговати, вероватно би сви ученици имали петице и лоше знање. Некад је потребно бити изнад ситуације, победити себе и ставити себе у позицију оне друге стране. То важи подједнако и за наставнике и за родитеље.
Сви ми ЗАЈЕДНИЧКИ СНОСИМО ОДГОВОРНОСТ ЗА БУДУЋНОСТ НАШЕ ДЕЦЕ. Ако ученик није ништа научио на часу од 30 минута, или је то одговорност наставника или ученика, као и на часу од 45 минута. Не треба избегавати утврђивање одговорности, него реаговати одмах.
Ако имам у одељењу велики број лоших оцена, без обзира на то да ли су то пандемијски или нормални услови, сигурно је да је одговорност моја. Ако већина ученика не може да испрати мој темпо, такође је одговорност моја јер нисам испланирала добро час. Међутим, ако родитељ сматра да пандемијски услови и час од 30 минута треба да буду изговор да би се спустили критеријуми или дале неке врсте олакшица, боља пролазност, сматрам да то већ није добар начин размишљања. Једина олакшица треба да буде мањи број активности или задатака, што је нормално, јер треба имати у виду да је време скраћено и да ученику треба да уради задатке без додатног притиска, прилагођене скраћеном времену рада.
Опет, будимо реални, дете које жели да научи, оно ће и научити. Дете које искрено жели помоћ, оно ће је и тражити како од родитеља тако и од наставника. Зашто не тражи? Није мотивисано. Ако је то случај, онда смо подједнако криви и наставници и родитељи. Наставници што не примећују недостатак мотивације или примећују а не чине ништа. Родитељи што примећују али или иду линијом мањег отпора да се не замерају наставнику или једноставно само припишу кривицу наставнику, што није добро, јер – чак и да јесте искључива кривица наставника, циљ је да дете научи. То значи, опет, заједнички договор – утврдити како помоћи ученику на најбољи могући начин, заједничким снагама.
Шта то не фукционише у онлајн настави
Сложићете се сви да би онлајн настава била савршена када бисмо сви више порадили на томе да децу мотивишемо да разумеју онлајн наставу, а не као могућност да „хвата кривине“ или да препише да би добило већу оцену. Онлајн настава треба за дете да буде шанса да покаже висок степен зрелости па упркос томе што му је дата могућност да искористи „пречицу“, да покаже одговорност.
Како то постићи? Само дете то никад неће предложити, то је свима јасно. Ми, одрасли треба да радимо на томе. Тај степен личне одговорности одређује и разликује високоразвијена друштва од оних мање развијених.
Запамтите, одговорна особа не тражи кривца у другима, не полази од тога колики је проблем и зашто нешто не може. Одговорна особа полази од тога шта може и како да из ситуације у којој се налази извуче оно најбоље.
Хајде да научимо децу томе. Узмимо овај пример: Нека је дете, рецимо, током онлајн наставе „искористило шансу“ па преписало или је родитељ био меког срца па урадио неки задатак. Зашто не бисмо после тога разговарали са дететом и рекли му:
„Добро, послужили смо се триком, добио си добру оцену, па хајде да видимо да ли ћеш касније имати проблем са недостатком знања? Замисли сад да одемо код доктора на преглед и доктор не може да утврди зашто ти кашљеш, на пример, јер је ту лекцију „преписао“? Или да одемо код месара који меша граме и килограме. Или код аутомеханичара, а ти треба да кренеш на море, а он, кад је ишао у школу била је онлајн настава па свој аутомеханичарски занат није „оправдано“ могао да усаврши – свакако је било онлајн, па је преписао. Или код зубара, који тврди да ти није покварен зуб, иако те боли јер он не зна, тад је била онлајн настава, мало је преписивао.
Драго дете, да ли желиш у таквом свету да живиш, да ли желиш да будеш део таквог света или ћеш се понашати одговорно? Зато, ако си сад то преписао или ти је неко други урадио, одмах узми то и научи.
Али пре него што одржимо детету овакав говор, поставимо себи питање – да ли смо ми сами, као одрасли људи, достигли тај степен одговорности?
Да ли треба прећутати наставнику или родитељу „да се не замерите“?
НИКАД
Ако верујем у своје ставове, који не морају нужно да буду исправни, али ја у датом моменту сматрам да су исправни, ако сматрам да сам оштећен, да ли ћу ћутати? Да ли да се замерам, можда је боље да ћутим, па кад дете заврши школу, рећи ћу то јавно. Или, као наставник, ма, зашто бих се замерала оном „незгодном“ родитељу, зар није боље да му дам жељену оцену, миран ја, миран он. А да ли нам је мирна савест? Шта ћемо са знањем детета? Можда смо својим немаром трајно дете оштетили, можда због нашег „балансирања“ дете није развило неки свој таленат?
Враћамо се на почетак. ДА ЛИ ЈЕ ОВА ШКОЛСКА ГОДИНА ИЗГУБЉЕНА?
Крајње време је да свако понаособ, сваки актер наставног процеса, сваки наставник, родитељ или ученик одговори да ли је ова школска година изгубљена у своје лично име. И ако јесте, због чега или кога. Кривица никад није у другима. Кривица или део кривице је у нама самима, било да прећутно а незадовољно прихватамо разне неправде, било да се боримо на погрешан начин. Сваки начин који полази од кривице другог је погрешан. Сваки начин да заједнички можемо поправити и унапредити све је конструктиван. Научимо и децу да тако размишљају.
Ми не можемо непрестано тражити кривце, оптуживати медицински тим, кризне штабове, власт, родитеље, децу, наставнике, неповољне услове и слично. Не можемо увек кретати од критика и незадовољства јер се то као пожар распламса а не доводи до решења. Сви ми морамо научити да конструктивно размишљамо. Цео свет је захваћен пандемијом, али погледајте како се у развијеним друштвима људи понашају. ОДГОВОРНО. То значи да морамо да повратимо поверење у људе, да верујемо тиму доктора ако нам препоручује мере, да верујемо просветним радницима јер су то људи који уче нашу децу, да верујемо родитељима јер је легитимно да су забринути за своју децу, да проблему приступамо конструктивно, да све преиспитујемо добронамерно и конструктивно, да не идемо линијом мањег отпора, али ни да проблем решавамо експлозивним реакцијама преко друштвених мрежа.
Кад то превазиђемо, онда ће и наша деца копирати наше понашање. Јер, све што је у детету добро је дечје, све што је лоше је од нас одраслих.
Као просветни радник, сматрам и потписујем да ова школска година није изгубљена. Мислим да су победници она већина добрих родитеља и добрих просветних наставника. Питајте децу да ли су нешто научила. Свако дете ће рећи да јесте. Смешно је и помислити да би било исто као да нису ишли у школу. Кад добро размислимо, мислим да нико и не верује у то да је ова школска година изгубљена. Да може да буде боља, наравно да може, увек постоји простор за боље.
Сви који сте део наставног процеса – покажите своју конструктивност и уложите енергију и имаћемо одличну школску годину!
Аутор: Сања Симић де Граф, професор енглеског језика