Гилиан, седмогодишња девојчица која није могла да иде у школу. Непрестано устаје, одвраћа пажњу, лети мислима и не прати лекције. Њени учитељи се брину због ње, кажњавају је, грде, награђују неколико пута кад обрати пажњу, али ништа. Гилиан не зна да седи и не може да држи пажњу.
Кад се врати кући, кажњава је и мајка. Дакле, не само да што Гилиан има лоше оцене и много казни у школи, већ и пати од тога код куће.
Једног дана, Гилианина мајка је позвана у школу. Жена, тужна попут некога ко чека лоше вести, одлази у школску просторију за разговоре. Учитељи говоре о болести, о очитом поремећају. Можда је то хиперактивност или јој можда треба неки вид лечења.
Током разговора долази бивша учитељица која је одлично познавала девојчицу. Тражи од свих одраслих, мајке и колега да је прате у суседну учионицу у којој је Гилиан још увек седела. Оставила је отворена врата учионице и рекла мајци и колегама да сачекају испред. Укључује стари радио и појачава музику.
Како је девојчица остала сама у учионици (чекајуци маму), одмах је устала и почела да се креће горе-доле, лево и десно, ногама и срцем хватајући музику у ритму. Учитељица се смеши док колеге и мајка гледају између збуњености и саосећања.
Затим учитељица говори:
„Видите? Гилиан није болесна, Гилиан је плесачица!“
Препоручујем мајци да је одведе у школу плеса.
Гилиан се уписала, завршила свој први дан плеса и кад се вратила кући, рекла је мајци:
„Сви су попут мене, тамо нико не може да седи!“
1981. године, након плесачке каријере, отворивши сопствену плесну академију и примивши међународно признање за своју уметност, Гилиан Лајн постала је кореограф мјузикла „Мачке“ 1981. године и „Фантом из опере“ 1986. године.
Надамо се да ће једног дана сва различита деца да пронађу одрасле људе који их могу дочекати онаквима какви јесу, а не оним што им недостаје.
Извор: Никад не одустај