Gilian, sedmogodišnja devojčica koja nije mogla da ide u školu. Neprestano ustaje, odvraća pažnju, leti mislima i ne prati lekcije. Njeni učitelji se brinu zbog nje, kažnjavaju je, grde, nagrađuju nekoliko puta kad obrati pažnju, ali ništa. Gilian ne zna da sedi i ne može da drži pažnju.
Kad se vrati kući, kažnjava je i majka. Dakle, ne samo da što Gilian ima loše ocene i mnogo kazni u školi, već i pati od toga kod kuće.
Jednog dana, Gilianina majka je pozvana u školu. Žena, tužna poput nekoga ko čeka loše vesti, odlazi u školsku prostoriju za razgovore. Učitelji govore o bolesti, o očitom poremećaju. Možda je to hiperaktivnost ili joj možda treba neki vid lečenja.
Tokom razgovora dolazi bivša učiteljica koja je odlično poznavala devojčicu. Traži od svih odraslih, majke i kolega da je prate u susednu učionicu u kojoj je Gilian još uvek sedela. Ostavila je otvorena vrata učionice i rekla majci i kolegama da sačekaju ispred. Uključuje stari radio i pojačava muziku.
Kako je devojčica ostala sama u učionici (čekajuci mamu), odmah je ustala i počela da se kreće gore-dole, levo i desno, nogama i srcem hvatajući muziku u ritmu. Učiteljica se smeši dok kolege i majka gledaju između zbunjenosti i saosećanja.
Zatim učiteljica govori:
„Vidite? Gilian nije bolesna, Gilian je plesačica!“
Preporučujem majci da je odvede u školu plesa.
Gilian se upisala, završila svoj prvi dan plesa i kad se vratila kući, rekla je majci:
„Svi su poput mene, tamo niko ne može da sedi!“
1981. godine, nakon plesačke karijere, otvorivši sopstvenu plesnu akademiju i primivši međunarodno priznanje za svoju umetnost, Gilian Lajn postala je koreograf mjuzikla „Mačke“ 1981. godine i „Fantom iz opere“ 1986. godine.
Nadamo se da će jednog dana sva različita deca da pronađu odrasle ljude koji ih mogu dočekati onakvima kakvi jesu, a ne onim što im nedostaje.
Izvor: Nikad ne odustaj