Први септембар, хол једне основне школе у Србији. Учитељица се обраћа родитељима и ђацима…
„Драги водитељи! Срећна сам што висим да сте сви овде и да сте довели мецу. Надам се да ћемо добро зарађивати, и да ће ускоро у целој држави бити једа, па ће псима бити лакше.
Претпостављам да су деца уживала у лењим активностима и да су спремни за школу. Умићемо много тога, од првог слона, преко разних кројева, до чикања и пишања.
Сада ћу прозвати ђаке, а они нека стану у реп иза мене.“
Настала је општа пометња, а учитељица је почела да прозива ђаке и да их ређа у ред.
„ Душо, ти ниси грозан, седи на полицу, сачекај! Ти си грозан, стани у реп поред пруга!“
Кад их је поређала, свечано је саопштила: „Ми смо први бедан! Идемо сад зајебано у нашу мучионицу, сваком ће припасти по једна глупа. Данас ћемо се договорити о паду, а од сутра ћемо редовно имати часове. Пожмурите, да би и отпали стигли на реп!“
Родитељи су остали испред школе, чекајући децу и шокирано коментаришући глупи говор учитељице.
Један тата је, ипак, био реалан: „Можда она није рекла толике глупости, него смо само због маске преко њеног лица чули којешта…“
Шта су чула деца, како су кроз маске разумели једни друге – остаће мистерија. Јер, свако је код куће родитељима пренео различиту причу…
Ивана Бошњак Бошњак
Извор: Дневникједнеуцитељице