Prvi septembar, hol jedne osnovne škole u Srbiji. Učiteljica se obraća roditeljima i đacima…
„Dragi voditelji! Srećna sam što visim da ste svi ovde i da ste doveli mecu. Nadam se da ćemo dobro zarađivati, i da će uskoro u celoj državi biti jeda, pa će psima biti lakše.
Pretpostavljam da su deca uživala u lenjim aktivnostima i da su spremni za školu. Umićemo mnogo toga, od prvog slona, preko raznih krojeva, do čikanja i pišanja.
Sada ću prozvati đake, a oni neka stanu u rep iza mene.“
Nastala je opšta pometnja, a učiteljica je počela da proziva đake i da ih ređa u red.
„ Dušo, ti nisi grozan, sedi na policu, sačekaj! Ti si grozan, stani u rep pored pruga!“
Kad ih je poređala, svečano je saopštila: „Mi smo prvi bedan! Idemo sad zajebano u našu mučionicu, svakom će pripasti po jedna glupa. Danas ćemo se dogovoriti o padu, a od sutra ćemo redovno imati časove. Požmurite, da bi i otpali stigli na rep!“
Roditelji su ostali ispred škole, čekajući decu i šokirano komentarišući glupi govor učiteljice.
Jedan tata je, ipak, bio realan: „Možda ona nije rekla tolike gluposti, nego smo samo zbog maske preko njenog lica čuli koješta…“
Šta su čula deca, kako su kroz maske razumeli jedni druge – ostaće misterija. Jer, svako je kod kuće roditeljima preneo različitu priču…
Ivana Bošnjak Bošnjak
Izvor: Dnevnikjedneuciteljice