Приредбе колажног типа тешко је замислити без игроказа. Често су за драматизацију неког текста неопходни одговарајући костими и реквизити. Понекад их је врло тешко обезбедити и њихова набавка представља проблем како учитељима, тако и родитељима деце која глуме.
Чињеница је да су костимиране представе атрактивније. С друге стране, костими могу да буду прилично неудобни. Неретко се дешава да деца одбијају да их обуку јер мисле да у њима делују смешно.
Врло је важно дозволити деци да и сама учествују у креирању малог позоришног комада. Њихова креативност заслужује слободу и простор. Уколико њихови предлози буду прихваћени, самопоуздање учесника приредбе биће учвршћено, а текст оплемењен.
У наставку су два игроказа које сам написала и извела са својим ђацима. Надам се да ће још неком послужити!
КЛИМА
ЛИЦА: ЛАЗА и МАМА
Лаза се враћа из школе. Мама брише прашину.
ЛАЗА: Здраво, мама!
МАМА: Здраво, сине… Како је било у школи? Шта имате за домаћи?
ЛАЗА: Јаоооо, мааама… Увек ме исто питаш кад дођем из школе…
МАМА: Питам, наравно, јер ме интересује… Шта имате за домаћи?
ЛАЗА: Ма, ништа. Учитељ нам је рекао да прочитамо нешто о клими.
МАМА: Па, како онда НИШТА?! Значи… За домаћи имаш да прочиташ нешто о клими.
ЛАЗА: Ма… Шта ту има да се чита?! … Кад се зна… Клима лети хлади, зими греје и троши много струје…
МАМА: Лазооо?! Није учитељ мислио на такву климу…
ЛАЗА: Него на какву?
МАМА: Мислио је на температуру ваздуха, падавине током године…
ЛАЗА: А?!!
МАМА: А-ха… Када сам ја ишла у школу, учила сам да код нас влада умерено-континентална клима, да имамо четири годишња доба…
ЛАЗА: А-ха… Погрешно си учила… Видиш да нема четири годишња доба… То људи стално причају, а и тебе сам чуо неколико пута да то кажеш.
МАМА: Истина… Него, Лазо, јеси ли гладан?
ЛАЗА: Јесам! Е-ее … TO ме прво питај!
З А В Е С А
ДЕЧАЦИ НЕ ПЛАЧУ
ЛИЦА: БОЛЕ И ИВА
Боле, млађи Ивин брат, улази у собу. За собом вуче ранац. Видно је нерасположен. Оставља ранац поред стола. Седне за сто. Гледа замишљено и тужно у једну тачку. Почиње полако да му се тресе доња вилица и направи израз лица на коме се јасно види да ће да заплаче. Ставља капуљачу преко главе и почиње да плаче – прво тихо, а онда све гласније и гласније. У собу дотрчи Ива.
ИВА (забринуто): Боле, шта ти је? (покушава да му скине капуљачу дукса са главе, али он јој не дозвољава)
БОЛЕ (набусито подиже главу и скида капуљачу): Ништа ми није… Пусти ме… Остави ме на миру…
ИВА: Како ништа?! Па, не би ваљда плакао без разлога?!
БОЛЕ: Не плачем… Бежи, Ива… Пусти ме… Не волим да ме нико види кад плачем…
ИВА (кроз смех): Да те види?!… Али, Боле, ја сам те чула… Чула сам те из друге собе…
БОЛЕ (трља очи, убеђује је): Ниси ме чула… Учинило ти се…
ИВА: Учинило?! Ајде, сад ме погледај… (показује прстом између обрва)… Ту ме гледај… Ту… ту… баш ту!
БОЛЕ (скочи са столице, скине јакну, баци је на под, виче): Нећу… Остави ме на миру… Ива, одлази већ једном!
ИВА: Нећу док ми не кажеш зашто плачеш.
БОЛЕ: Ма… Не плачем кад ти кажем….
ИВА: Добро… Онда ми кажи зашто не плачеш.
БОЛЕ: Не плачем зато што дечаци не плачу.
ИВА: Дечаци не плачу?! Ма, важи… Кад ти тако кажеш… А ко ти је рекао да дечаци не плачу?
БОЛЕ (набраја): Рекао ми је тата, рекао ми је деда, ујак и рекао ми је данас Рале у школи…
ИВА: Рале ти је рекао?! Зашто ти је рекао?
БОЛЕ (смиреним, али плачним гласом): Видео ме је како плачем јер се Маши свиђа онај смотани Немања.
ИВА: Ето… Сад си рекао да те је Рале видео како плачеш…
БОЛЕ: Јесте… Видео ме је… Видео… И зато сам плакао, а сада си ме и ти видела. (узима јакну са пода, поново седне, ставља капуљачу преко главе и поново почне да плаче. Ива седне поред њега. Загрли га и благо тапше по рамену. Другу руку ставља на образ, врти главом и има израз лица који говори – И, шта сад да радим?)
З А В Е С А
Аутор: Марина Раичевић (игрокази из књиге „Осмех нам лепо стоји“)