Priredbe kolažnog tipa teško je zamisliti bez igrokaza. Često su za dramatizaciju nekog teksta neophodni odgovarajući kostimi i rekviziti. Ponekad ih je vrlo teško obezbediti i njihova nabavka predstavlja problem kako učiteljima, tako i roditeljima dece koja glume.
Činjenica je da su kostimirane predstave atraktivnije. S druge strane, kostimi mogu da budu prilično neudobni. Neretko se dešava da deca odbijaju da ih obuku jer misle da u njima deluju smešno.
Vrlo je važno dozvoliti deci da i sama učestvuju u kreiranju malog pozorišnog komada. Njihova kreativnost zaslužuje slobodu i prostor. Ukoliko njihovi predlozi budu prihvaćeni, samopouzdanje učesnika priredbe biće učvršćeno, a tekst oplemenjen.
U nastavku su dva igrokaza koje sam napisala i izvela sa svojim đacima. Nadam se da će još nekom poslužiti!
KLIMA
LICA: LAZA i MAMA
Laza se vraća iz škole. Mama briše prašinu.
LAZA: Zdravo, mama!
MAMA: Zdravo, sine… Kako je bilo u školi? Šta imate za domaći?
LAZA: Jaoooo, maaama… Uvek me isto pitaš kad dođem iz škole…
MAMA: Pitam, naravno, jer me interesuje… Šta imate za domaći?
LAZA: Ma, ništa. Učitelj nam je rekao da pročitamo nešto o klimi.
MAMA: Pa, kako onda NIŠTA?! Znači… Za domaći imaš da pročitaš nešto o klimi.
LAZA: Ma… Šta tu ima da se čita?! … Kad se zna… Klima leti hladi, zimi greje i troši mnogo struje…
MAMA: Lazooo?! Nije učitelj mislio na takvu klimu…
LAZA: Nego na kakvu?
MAMA: Mislio je na temperaturu vazduha, padavine tokom godine…
LAZA: A?!!
MAMA: A-ha… Kada sam ja išla u školu, učila sam da kod nas vlada umereno-kontinentalna klima, da imamo četiri godišnja doba…
LAZA: A-ha… Pogrešno si učila… Vidiš da nema četiri godišnja doba… To ljudi stalno pričaju, a i tebe sam čuo nekoliko puta da to kažeš.
MAMA: Istina… Nego, Lazo, jesi li gladan?
LAZA: Jesam! E-ee … TO me prvo pitaj!
Z A V E S A
DEČACI NE PLAČU
LICA: BOLE I IVA
Bole, mlađi Ivin brat, ulazi u sobu. Za sobom vuče ranac. Vidno je neraspoložen. Ostavlja ranac pored stola. Sedne za sto. Gleda zamišljeno i tužno u jednu tačku. Počinje polako da mu se trese donja vilica i napravi izraz lica na kome se jasno vidi da će da zaplače. Stavlja kapuljaču preko glave i počinje da plače – prvo tiho, a onda sve glasnije i glasnije. U sobu dotrči Iva.
IVA (zabrinuto): Bole, šta ti je? (pokušava da mu skine kapuljaču duksa sa glave, ali on joj ne dozvoljava)
BOLE (nabusito podiže glavu i skida kapuljaču): Ništa mi nije… Pusti me… Ostavi me na miru…
IVA: Kako ništa?! Pa, ne bi valjda plakao bez razloga?!
BOLE: Ne plačem… Beži, Iva… Pusti me… Ne volim da me niko vidi kad plačem…
IVA (kroz smeh): Da te vidi?!… Ali, Bole, ja sam te čula… Čula sam te iz druge sobe…
BOLE (trlja oči, ubeđuje je): Nisi me čula… Učinilo ti se…
IVA: Učinilo?! Ajde, sad me pogledaj… (pokazuje prstom između obrva)… Tu me gledaj… Tu… tu… baš tu!
BOLE (skoči sa stolice, skine jaknu, baci je na pod, viče): Neću… Ostavi me na miru… Iva, odlazi već jednom!
IVA: Neću dok mi ne kažeš zašto plačeš.
BOLE: Ma… Ne plačem kad ti kažem….
IVA: Dobro… Onda mi kaži zašto ne plačeš.
BOLE: Ne plačem zato što dečaci ne plaču.
IVA: Dečaci ne plaču?! Ma, važi… Kad ti tako kažeš… A ko ti je rekao da dečaci ne plaču?
BOLE (nabraja): Rekao mi je tata, rekao mi je deda, ujak i rekao mi je danas Rale u školi…
IVA: Rale ti je rekao?! Zašto ti je rekao?
BOLE (smirenim, ali plačnim glasom): Video me je kako plačem jer se Maši sviđa onaj smotani Nemanja.
IVA: Eto… Sad si rekao da te je Rale video kako plačeš…
BOLE: Jeste… Video me je… Video… I zato sam plakao, a sada si me i ti videla. (uzima jaknu sa poda, ponovo sedne, stavlja kapuljaču preko glave i ponovo počne da plače. Iva sedne pored njega. Zagrli ga i blago tapše po ramenu. Drugu ruku stavlja na obraz, vrti glavom i ima izraz lica koji govori – I, šta sad da radim?)
Z A V E S A
Autor: Marina Raičević (igrokazi iz knjige „Osmeh nam lepo stoji“)