Полудим на мужа кад ми заличи на једну од оних мама које сикћу за дететом: “Немој, остави то, врати се, изађи из тог блата, не дирај псу реп!”
Разлика је само што он не сикће, јер никада није ни сиктао, његов тон је махом миран, какав је и он.
Иако је одрастао на селу, у кући која се пола његовог детињства зидала, па је имао шљунка и песка да се игра до пубертета, изгледа је заборавио негде успут ту радост и како га баба Јека храни попаром из шерпице поред мешалице.
Па тако заборављен често говори детету: Немој ту развлачити блато, изађи из траве можда је пас какио, немој боса туда, јешћемо горе за столом.
Он зна да ја “шизим” од тога па када је јутрос видео сцену у којој детету из велике канте за поливање цвећа заливам ноге на сред стазе која води у кућу, заћутао је. Сео је на степеник поред мене и можда се “враћао себи”.
Она је скакала боса по тим барама, блато је врцало по њеним бедрима, лицу, пас је копао рупу у земљи коју је тетка јуче фино изграбуљала, чаршаф на трави, рву се мало касније она блатњава и пас разјарен, дечија искрена радост.
Не величам себе. Величам радост детета и радим све што могу, када могу да јој је не упуцам ко вашарском пушком неког плишаног насмејаног медведа.
Јер мало касније, кад нарасте, сигурно ће почети да трага за радости. Као што ми од јутра до вечери трагамо за тим осећањем спокоја плаћајући медитације, јоге, терапеуте, боравак у спа центрима, раскошне хаљине или нове сандале или пецаљке за Дунав, за чамац… Ужаснути смо када не успемо да задржимо тај осећај усхићења, гледамо и слушамо мотивационе говорнике да нам кажу, какви смо глупи, како да будемо срећни и задовољни.
А онда тако заглављени између осећаја “све је срање и шта да урадим да ми буде боље” узимамо деци оно што сами очајнички тражимо.
Поливајући јој данас ноге на бетонској стази, правећи велике баре у којима може да скаче и кваси се, желела сам само да јој оставим у аманет осећање које ја памтим већ тридесет година а које долази из дединог и бабиног дворишта, под крошњом вишње. Тада није било базена на надувавање, већ само шлауф привезан на чесму и млаз којим деда, нас четворо унучади прска док вриштимо “мене деда, менееее!”, потурајући се под воду.
Памтим. И храним се тиме.
Родитељима је тешко да признају себи да понекад деци узимају оно што им је у детињству најважније: игру.
Јер, уморан сам, сад сам стигао с посла.
Јер, био ми је хаос дан, посвађао сам се са шефом.
Јер, немој ме сад напоље, дај да мало одморим.
Јер, ево му таблет, нека ћути.
Јер, ево му таблет да у ресторану с миром попијем кафу.
Јер, немој у блато, треба да се враћамо кући да те пресвлачим.
Јер, немој бос, убошћеш се.
Јер, ево ти игрица, дај да данем душом.
Јер, ајде у тржни центар, распродаја је.
Јер, немој се закопавати у песак, дођи овде седи на пешкир, не мрдај.
И, шта остављамо деци за будућност.
Понекад се заиста понашамо као матори скотови који су заборавили (па зато и очајнички траже помоћ) шта доноси забаву.
Нико се још није орасположио буљећи у екран затворен у соби. Седећи као кип на плажи. Рачунајући минуте проведене у води. Склањајући од себе сладолед да не набаци додатни килограм. Слушајући наредбе по цели дан како смо бучни, како ћемо се упрљати, како то није добро, како то нисмо смели да урадимо, како смо кажњени, како нећемо добити вечеру јер нисмо средили кућу, како је други бољи од нас, како треба да будемо као други, како је боље да не трчиш, јер пашћеш и слично.
Не могу да знам шта и кад ће се догодити са мном.
Не могу да утичем на то.
Не могу да предвидим ћеркин живот.
Не могу да спречим неке њене неминовне падове, лоше одлуке или сузе.
Али, могу да јој сада, док је код мене, док је још далеко од “изем ти ја овај живот” бар направим огромну бару воде да скаче по њој, да је одведем на реку и пустим да је осети, да је закопавам у песак помодрелих усана, вадићемо га некако, да је пустим да се гњави са псом, да трчи боса, да се блатњави у хаљини и по хаљини, да једе на улици, да се спушта низ брдо шљунка, да улази у таван пун паучине и истражује га.
Јер тако се воли живот који ти је дат.
Онда кад то престанемо да радимо, плаћамо као неким стручњацима да нам кажу оно што нам наша деца показују сваки дан.
Јелена Кешански