Poludim na muža kad mi zaliči na jednu od onih mama koje sikću za detetom: “Nemoj, ostavi to, vrati se, izađi iz tog blata, ne diraj psu rep!”
Razlika je samo što on ne sikće, jer nikada nije ni siktao, njegov ton je mahom miran, kakav je i on.
Iako je odrastao na selu, u kući koja se pola njegovog detinjstva zidala, pa je imao šljunka i peska da se igra do puberteta, izgleda je zaboravio negde usput tu radost i kako ga baba Jeka hrani poparom iz šerpice pored mešalice.
Pa tako zaboravljen često govori detetu: Nemoj tu razvlačiti blato, izađi iz trave možda je pas kakio, nemoj bosa tuda, ješćemo gore za stolom.
On zna da ja “šizim” od toga pa kada je jutros video scenu u kojoj detetu iz velike kante za polivanje cveća zalivam noge na sred staze koja vodi u kuću, zaćutao je. Seo je na stepenik pored mene i možda se “vraćao sebi”.
Ona je skakala bosa po tim barama, blato je vrcalo po njenim bedrima, licu, pas je kopao rupu u zemlji koju je tetka juče fino izgrabuljala, čaršaf na travi, rvu se malo kasnije ona blatnjava i pas razjaren, dečija iskrena radost.
Ne veličam sebe. Veličam radost deteta i radim sve što mogu, kada mogu da joj je ne upucam ko vašarskom puškom nekog plišanog nasmejanog medveda.
Jer malo kasnije, kad naraste, sigurno će početi da traga za radosti. Kao što mi od jutra do večeri tragamo za tim osećanjem spokoja plaćajući meditacije, joge, terapeute, boravak u spa centrima, raskošne haljine ili nove sandale ili pecaljke za Dunav, za čamac… Užasnuti smo kada ne uspemo da zadržimo taj osećaj ushićenja, gledamo i slušamo motivacione govornike da nam kažu, kakvi smo glupi, kako da budemo srećni i zadovoljni.
A onda tako zaglavljeni između osećaja “sve je sranje i šta da uradim da mi bude bolje” uzimamo deci ono što sami očajnički tražimo.
Polivajući joj danas noge na betonskoj stazi, praveći velike bare u kojima može da skače i kvasi se, želela sam samo da joj ostavim u amanet osećanje koje ja pamtim već trideset godina a koje dolazi iz dedinog i babinog dvorišta, pod krošnjom višnje. Tada nije bilo bazena na naduvavanje, već samo šlauf privezan na česmu i mlaz kojim deda, nas četvoro unučadi prska dok vrištimo “mene deda, meneeee!”, poturajući se pod vodu.
Pamtim. I hranim se time.
Roditeljima je teško da priznaju sebi da ponekad deci uzimaju ono što im je u detinjstvu najvažnije: igru.
Jer, umoran sam, sad sam stigao s posla.
Jer, bio mi je haos dan, posvađao sam se sa šefom.
Jer, nemoj me sad napolje, daj da malo odmorim.
Jer, evo mu tablet, neka ćuti.
Jer, evo mu tablet da u restoranu s mirom popijem kafu.
Jer, nemoj u blato, treba da se vraćamo kući da te presvlačim.
Jer, nemoj bos, ubošćeš se.
Jer, evo ti igrica, daj da danem dušom.
Jer, ajde u tržni centar, rasprodaja je.
Jer, nemoj se zakopavati u pesak, dođi ovde sedi na peškir, ne mrdaj.
I, šta ostavljamo deci za budućnost.
Ponekad se zaista ponašamo kao matori skotovi koji su zaboravili (pa zato i očajnički traže pomoć) šta donosi zabavu.
Niko se još nije oraspoložio buljeći u ekran zatvoren u sobi. Sedeći kao kip na plaži. Računajući minute provedene u vodi. Sklanjajući od sebe sladoled da ne nabaci dodatni kilogram. Slušajući naredbe po celi dan kako smo bučni, kako ćemo se uprljati, kako to nije dobro, kako to nismo smeli da uradimo, kako smo kažnjeni, kako nećemo dobiti večeru jer nismo sredili kuću, kako je drugi bolji od nas, kako treba da budemo kao drugi, kako je bolje da ne trčiš, jer pašćeš i slično.
Ne mogu da znam šta i kad će se dogoditi sa mnom.
Ne mogu da utičem na to.
Ne mogu da predvidim ćerkin život.
Ne mogu da sprečim neke njene neminovne padove, loše odluke ili suze.
Ali, mogu da joj sada, dok je kod mene, dok je još daleko od “izem ti ja ovaj život” bar napravim ogromnu baru vode da skače po njoj, da je odvedem na reku i pustim da je oseti, da je zakopavam u pesak pomodrelih usana, vadićemo ga nekako, da je pustim da se gnjavi sa psom, da trči bosa, da se blatnjavi u haljini i po haljini, da jede na ulici, da se spušta niz brdo šljunka, da ulazi u tavan pun paučine i istražuje ga.
Jer tako se voli život koji ti je dat.
Onda kad to prestanemo da radimo, plaćamo kao nekim stručnjacima da nam kažu ono što nam naša deca pokazuju svaki dan.
Jelena Kešanski