Најбитнији је фактор за успешно учење је мотивација. Она гарантује одржавање пажње и концентрације, а дугорочно гледано, води ка постизању успеха. На основу покретача, могу се разликовати унутрашња и спољашња мотивација. И управо од тога која од две врсте мотивације је доминантна, зависиће будући успех.
Унутрашња и спољашња мотивација
Корен унутрашње мотивације је у заинтересованости за оно што се учи. Покретач одређене инацијативе је у самој личности. Активност сама по себи, у овом случају учење, изазива осећај задовољства. Могло би се рећи и да је то циљу усмерена радозналост. Као крајњи циљ се не опажа спољашња награда, а и ако она изостане мотивација не јењава. Почива на уверењу ,,хоћу и желим да урадим то’’.
Прочитајте и: Како код детета подстаћи унутрашњу мотивацију за учење
Спољашња мотивација долази из окружења, из жеље да се оствари одређени циљ, односно да се избегне последица која би проистекла из неостваривања, на пример, да се добије добра оцена, да се испуне очекивања родитеља, да се избегне казна, да се испуне услови за добијање стипендије, да се стекне диплома која ће обезбедити сигуран посао и финансијску стабилност. Почива на уверењу ,,морам да урадим то’’. Стога, спољашња мотивација може бити:
1) позитивна, подстакнута претходним похвалама и наградама, или
2) негативна, подстакнута претходним неуспехом, страхом од неуспеха и/или казном.
У оба случаја награда је сама по себи циљ. Активност се гаси када нема поткрепљења. Уколико је мотивација искључиво спољашња, памћење ће врло вероватно бити краткорочно јер се и учи само за конкретну ситуацију.
Који су најчешћи разлози за недостатак мотивације?
Сваки ученик, односно студент, кроз своје образовање ће наићи на период када мотивација неће бити на завидном нивоу. Најчешћи разлози за недостатак мотивације су:
Непостојање циљева – ако нема циља, учење делује бесмислено јер не води никуд. Битно је и то да постављени циљ буде јасан, специфичан и реалан. Уколико је циљ изван граница постојећих могућности, особа усваја уверење да је учење узалудно. На пример, ако је циљ научити 200 страна за један дан, сасвим је вероватно да ће се одустати и пре него што се почне. Уколико је циљ испод граница нечијих могућности, многи потенцијали ће остати неискоришћени, што ће, такође, произвести осећај незадовољства.
Недостатак самопоуздања, односно сумња у властите способности – у овом случају, биће од помоћи поделити пут до коначног циља на низ мањих корака који ће се постепено прелазити, а сваки од њих утицати на јачање сигурности. Такође је битно фокус са страхова преместити на циљеве. Како? Тако што се једноставно, без одлагања, почне са учењем. Самим тим ће се развити одређена доза задовољства јер није још један дан протекао у бризи и посматрању како време одмиче, а ништа није постигнуто. Несигурност може водити ка развијању слике о себи као неадекватној особи за одређено занимање, одустајању од школовања, анксиозности и депресији па је неопходна и помоћ и подршка окружења – родитеља, наставника, друштва из одељења/са факултета, па и стручног лица.
Недостатак радне навике и адекватних метода учења – у овом случају од помоћи може бити писање плана организације за предстојећи дан или недељу, навођење тачног времена када се и шта учи, као и процена (у виду оцене или процента) колики део предвиђене активности је обављен. Пропуст у усвајању радних навика најчешче има корен још у првим разредима основне школе, али на овај проблем се наилази и када је потребно вратити се на учење после вишемесечне или вишегодишње паузе.
Примарне потребе нису задовољене – да би више потребе, међу којима је и мотивација, биле задовољене, неопходан услов је да морају бити задовољене примарне потребе, као што су наспаваност, ситост, физичко здравље, емоционална уравнотеженост. Умор, глад, болест и исцрпљеност ометају функционисање мозга и изазивају телесну и менталну непријатност. Стога је битно и током самог учења правити паузе.
Непродуктивни перфекционизам – особа има уверење да је све оно што није савршено неприхватљиво. Претходни успеси се не узимају у обзир, а често се и они процењују као незадовољавајући. Уколико се не препозна и не ради на превазилажењу ове диспозиције, може водити у повишену анксиозност и депресију па долази онда до губитка и психофизичке способности за учење.
Научена беспомоћност – особа је развила уверење да се на исходе у животу не може утицати и да све зависи од спољашњих околности. Доводи до тога да се ништа и не покушава јер је неуспех ,,загарантован’’ па се свакако губи шанса за било какву промену и напредак. Такође може водити у депресију и апатију. У овом случају битно је радити на мењању уверења о беспомоћности и ићи ка усвајању уверења да је неуспех последица недостатка труда, на шта се може утицати.
Мотивација за учење се развија од раног детињства, и то учењем по моделу родитеља, старије браће и сестара, бака и дека или других значајних особа. Уколико дете посматра одрасле који читају, критички размишљају и вреднују знање, и само ће усвојити такав образац мишљења и понашања, те развијати лична интересовања.
Аутор: Мр Анђела Златковић, дипл. дефектолог-специјални педагог, Ваш психолог тим