Живот у великом граду значи да ћете срести различите људе. Насмејане и намрштене. Оне који журе и оне који имају времена. Срешћете девојке са необичном бојом косе и момке у уским фармерицама. И све је то део различитости које нас чине. Па не би ни ваљало да смо сви исти.
Ипак, неке ће вас различитости растужити јер оне – не треба да постоје.
Јуче сам са ћерком од непуних осам година шетала улицом у близини наше зграде. Испред нас су ишла три дечака, од можда 12-13 година. Један од њих је у неком тренутку на травњак поред себе бацио папирну чашу од сока коју је носио. Моја ћерка била је шокирана (иако је виђала смеће по улици, није никад видела неког ко то баца), а ја сам морала да реагујем, ишла сам свега два метра иза њих.
– Момци, да ли мислите да је ово било у реду? Ко ће то да покупи?
Мук. Али онај незаинтересован, туп.
– Окренула сам се ћерки и рекла јој – Видиш мила, овако никад не треба да се понашаш и таква никад не треба да будеш.
– Мени је тетка (па име наше врло утицајне политичарке), био је одговор једног од дечака.
Нисам на то, наравно, имала коментар. Прошла сам даље не осврнувши се. Јер за такво понашање и такав став, он није крив. Криви су они који га одгајају и о њему (не) брину. Они који су га научили, својим ставом и понашањем, да ће теткино име да га ослободи сваке одговорности. Да је то што му је тетка на положају уједно даје право да се бахато понаша. Да је бацање смећа на улици дозвољено, ако имаш неког ко је важан. Да су правила лепог понашања за слабиће.
То су иста она деца са којом школе данас воде непрекидне борбе. Јер, знате, основна школа је обавезна. И без обзира на то какве бахате ствари радило дете, без обзира на то да ли је убацило друга из разреда у контејнер, ударило наставника или уништавало школски инвентар – ви му не смете ускратити основно образовање. Опције су вам да га пребаците у другу школу (на шта вероватно неће пристати ни његови родитељи ни та школа) или, што школе чешће раде, да жртве насилника пребаце у друго одељење.
То су иста она деца којој се дају прелазне оцене јер нико не жели да има посла са родитељима таквог детета, а посебно не са тетком.
То су иста она деца која ће ускоро возити брзе аутомобиле и угрожавати животе других јер све док је тетка на положају, лако ћемо то решити.
И док сам ћерки објашњавала колико је то ружно и страшно, она их је и даље посматрала видевши како остатком сока поливају зидове, бацајући и преостале чаше у травњак.
Већ сутрадан, прошла сам кроз школско двориште једне београдске школе, на можда два километра од описаног догађаја. Иако је распуст, двориште је било пусто. Логично, „данашња деца“ су другачија јер је друго време, па не иду напоље, већ се играју у кући. Са слушалицама на ушима и очима на екрану. Јер, то је такво време, волимо да кажемо да би нам било лакше.
Тек сам на излазу запазила призор који ме је потпуно истопио. Два дечака, са лоптом поред себе, леже и читају књиге у тишини. Истог узраста као дечаци из приче изнад. Нигде телефона. Само друг, лопта и књига.
Они су доказ да, и у оваквом друштву МОЖЕ боље. Да и у оваквом времену може без непрестаног гледања у телефон. Да и данашња деца умеју да се играју и да читају. Али је, драги родитељи, до нас. До наше укључености, до тога да не слегнемо раменима немоћно се предајући јер нам је тешко да се боримо против још једног сата гледања у екран и игрица.
То су деца о којој треба да се прича на родитељским састанцима и у зборници. То су слике које треба да круже и оне које заслужују нашу пажњу.
То су они који сутра треба да нам кроје будућност, а ако буде другачије – криви смо ми. И нико други.
А. Цвјетић