Финансијска криза је. Цене основних животних намирница дивљају, као и трошкови за струју, гас, гориво. И у јеку ове ситуације и у мору многих других далеко битнијих проблема у школама у Србији, главна тема савета родитеља су ђачке екскурзије, одмах од септембра.
Заиста фасцинантно као да ће школска година пропасти без екскурзије које су необавезне и имају минималног образовног утицаја на децу јер су то ипак само туристичка путовања.
Не знам да ли постоји иједна земља у којој се у овом тренутку толико дискутује о ђачким екскурзијама. Нико неће да оптерећује родитеље додатним трошковима, имају довољно проблема услед кризе и повећаних трошкова живота.
Али не лежи враже, ја сам у Србији, економском тигру, овде ништа није као другде. Овде смо, што се екскурзија тиче заборавили на кризу, или барем она није стигла то џепова већине родитеља. Овде се без веће дилеме прихватају цене које су шокантне за људе у иностранству са платама 4-5 већим од наших. Жалимо се да су уџбеници које дете користи 9 месеци скупи, док за дводневну екскурзију без проблема дајемо више него на цео комплет уџбеника. А на цену уџбеника свакако не можемо да утичемо. Међутим, на цене екскурзија бисмо и те како могли јер оне нису обавезне. Родитељи могу одбити да плате баснословне суме које се предлажу. Могу да кажу: не, нећемо дозволити да нас пљачкају на овај начин. Па кад школа не буде имала довољно заинтересованих онда ће им бити јасно шта родитељи мисле о ценама.
Међутим, већина се уопште не жали што екскурзија која траје мање од 48 сати кошта колико половина минималне месечне зараде. Када би родитељима у иностранству школа овако нешто понудила, прозори у школи би попуцали од буке родитељског негодовања. Ово је нивоу 500+ еура у западноевропским земљама.
Примера ради, ово су неке цене у иностранству: Пут Париз – Нормандија (око 220км), 4 дана, све посете, оброци, услуге 200 евра. Пут Милано – Торино (140км), улазак у музеј, оброк, кренеш ујутру вратиш се после подне 35 евра, све укључено. У Србији кренеш једно јутро, вратиш се следеће вече, детету ти обезбеде два оброка за то време, за скоро 20.000 динара (а родитељ уз то мора да обезбеди детету новац за оне оброке који нису обезбеђени). Што се тиче надокнаде за наставнике, у већини земаља они не добијају дневнице да воде ђаке на пут. Моја другарица у Француској која ради у полу-приватној школи, добила је 50 евра по дану (нема по броју ђака као у Србији). Они који мисле да наставници у иностранству зарађују много боље, па је можда ок да не добију дневнице или добију мале, нису упућени у тему ван граница ове земље.
Жалимо се како нам је образовање урушено, а не питамо се како ми сами томе даље доприносимо, када нам је необавезно туристичко путовање деце са минималном образовном вредности у време финансијске кризе главна тема од почетка године. Око сулудих цена ђачких путовања у јавности се не води толика полемика као око уџбеника који су јефтинији и кориснији од екскурзија (а далеко од тога да нису скупи).
Од свих ствари које родитељи могу тражити од образовног система, они траже да се деца воде управо на екскурзије. То је тема. И спремни смо спремни да платимо цене које људи у земљама где је минимална зарада барем 50% већа од просечне у нашој не би платили ни у сну. А у исто време, тек нешто преко хиљаду динара за обезбеђење у школи, већина родитеља није спремна да издвоји, па школи направе шестоцифрени дуг.
Када сам на састанку Савета родитеља у III гимназији рекла да су цене скандалозне и намењене овцама за шишање, била сам једина са таквим ставом. Гледали су ме као да сам луда. Рекли су “нека, бићемо овце за шишање”(!!!). Док би у иностранству било срамотно овако нешто изјавити, код нас је, изгледа, срамота да кажеш да нећеш да платиш (јер можда не можеш). Ја могу. Ипак, не пада ми напамет, макар био једини у читавој школи који неће ићи. Он нема ништа против да буде другачији. Ништа му неће фалити што нема искуство које нема 95% деце у иностранству јер тами нити је пракса ићи на туристичка путовања преко школе нити их школе баш много организују.
Туризам нити је задатак школа, нити је нешто чему школе треба да теже.
Аутор: Лидија Смирнов