Прича о професору Кнежевићу је толико присутна у медијима да би свако ко нас не зна помислио да је овде свима образовање веома битно. Број коментара на вести о овом случају знатно премашује коментаре на вести о грејању ове зиме, о Косову, уласку у Европску унију…
Ако су ти коментари, у толиком броју, заиста аутентични, питање је да ли људи који их пишу знају чињенице. Ја их знам у некој мери, можда више од већине, јер професор Кнежевић је почео да предаје кад сам ја ишла у Шесту гимназију, живим у том крају, дете ми је два разреда учило у тој школи, моји рођаци и деца мојих пријатеља су ишла и иду у ту школу. Неки од њих баш код професора Кнежевића.
Гледала сам новинске написе од пре десетак година када је исти професор такође суспендован. Оптужбе су исте. Ово је, ако сам добро испратила, трећа суспензија. Нисам чула за суспензију било ког другог професора Шесте гимназије, а било је строгих и опасних.
Професор тврди да директор има нешто против њега. Који од свих директора код којих је суспендован?
Знала сам и раније за такве увреде које професор Кнежевић изговара деци, нисам морала ни да чујем аудио-записе са часова. Знали су и многи други који га сад подржавају.
Наравно да није дозвољено снимање на часу, и наравно да и за то постоји казна. Иако важно, то у овом случају није најважније. Нико није поставио питање аутентичности снимка извлачења столице професорки из Трстеника, нити је сам чин снимања представљен као проблем, већ смо се сви згрозили на сам поступак насиља. Тако и овде – да, снимање је кажњиво, али да видимо шта ти снимци показују.
У општој ери величања деце и њихових права, многи од нас су склони да унапред закључе да деца лажу, родитељи претерују, па и кад се појави материјални доказ да често наставимо са подршком за „жртву“ таквог понашања младих.
Ако увек и свуда подржавамо наставнике, па и кад вређају децу и прете им, неће нас озбиљно схватити кад пружимо подршку наставнику који то заиста заслужује. А има их баш много којима је потребна.
Ако осуђујемо насиље, морамо га осудити на свим нивоима подједнако. Насиље је и кад се дете-насилник понаша насилнички према другарима и професорима, а и обрнуто – кад наставник врши насиље над децом. То постоји. Срећом ретко, али постоји. То треба издвојити као недозвољено или, ако не знамо чињенице – ћутати. Ако знамо (још горе, ако смо исто доживели), а подржавамо насилника, можда није лоше да се замислимо над својим мотивима.
Ако смо послушали снимке и прихватили причу да је „све извучено из контекста“ онда се морамо запитати – какав је то контекст у ком је у реду да наставник ученику на сав глас викне „умрећеш од глади“? Морамо се запитати и колико је квалитетних педагога које вређа подршка оваквом понашању? И да ли је „изнервирали су га“ довољно добар изговор, ако желимо децу да научимо да је свако од нас одговоран за своје поступке? Да, могуће је да нас деца избаце из такта. Наравно да јесте. Али требало би да знамо да је, чак и тад, одговорност за поступак одраслог човека само његова властита.
Професор који на контролном има преко 20 јединица мора да се запита где је проблем. А још више треба да се запита кад понови контролни због тако лошег резултата, па тада СВИХ тридесет ђака добије јединицу. Баш нико ништа није научио, а он тврди да одржава највише допунских часова у Београду. И опет ништа? Јасно је да не могу имати сви четворке и петице, али, да има 100% ученика који нису на његовим часовима научили – НИШТА? Код тако доброг професора чији бивши ђаци су, захваљујући баш њему, тако успешни у свету?
Имајмо у виду да су ђаци који ураде тест са 100% недовољним успехом истовремено деца која нису ишла линијом мањег отпора, уписала су гимназију која важи за тежу. Имала довољан број поена за такву школу, и планирају да студирају. Дакле, нису нека неамбициозна деца којој је свеједно. Нити је то први случај са тако лошим резултатима код овог професора.
Говорити деци (између осталог) да су говеда ни у ком контексту није у реду. Слушам неке, морам признати прилично неубедљиве, приче дотичног професора о вађењу из контекста и „стилским фигурама“. Све и да јесу, не постоји контекст у којем је тај тон и тај вокабулар у школи допуштен и још битније, у којем заслужује подршку. Ако дозволимо да наставник деци говори да су говеда, где је граница? Да ли онда може и ученик, пратећи пример професора, да се тако обраћа теткицама, деци, па и наставницима? У „стилским фигурама“?
И све то што је наведено у петицији, а касније освануло на снимцима, професор је негирао. Рекао је да није истина да је икада те ствари изговорио. Сад испада да ипак јесте, али у неком другом смислу. Дакле, без контекста и стилских фигура, рекао је неистину.
Сви који су икада радили са децом у школи знају да дође моменат када се изгубе живци. Изговоре се неке ружне ствари, деца се престрого оцене, буде много викања, често и увреда. То је све људски, то урадимо и својој деци када нас изведу из такта. Али наставник који је заиста прави наставник ће ту ситуацију, која се деси једном у никад, умети да изглади са децом, и нико га за то неће пријавити нити потписати петицију.
Бар неког професора као што је професор Кнежевић смо сви имали. Да ли нам је било пријатно кад је на нас урлао? Кад нам је претио? Не делим мишљење да се на тај начин најбоље учи. Али чак и ако неки мисле да то јесте тако, можда да дозволимо да има деце којој смета кад им се каже да су глупа. Којима то није смешно ни симпатично. Можда има деце која нису навикла да неко на њих урла, која нису срећна ако озбиљно уче и раде и добију јединицу.
Можда, ако у одељењу има 30 ђака, бар је половина оних који то – не заслужују?
Можда да бар не подржавамо човека у причи која смрди на нешто ружно како бисмо имали кредибилитет да подржимо неког ко је невино оптужен. А тога је било. И биће.
Аутор: Маја Бугарчић