Маните се разговора, наклапања, а нарочито се маните оправдавања починиоца – као са њим се није разговарало и слично. Проблем је у недостатку јасних граница понашања у школама
Постоји један профил ученика у Србији, нарочито карактеристичан за двадесет и први век. То је ученик коме никада ништа није ускраћено, кога родитељи воле највише на свету, и који је вредност сам по себи. За њега/њу се подразумева известан успех – који варира од двојке без обзира што не ради домаћи и не учи ништа, до просека „пет запета нула“, а све зависно од тога какве представе о успеху имају његови/њени угледни родитељи.
И када ето наставница не удовољи замисли угледних родитеља, и њему/њој упише кеца или четворку, ето родитеља у школи да реши проблем. Школски педагози и психолози (тзв „пепси служба“) ће дати сваки савет и сваку препоруку, најчешће неко опште место – треба ученике боље мотивисати, треба више разговарати и сл. Само једно никада неће превалити преко уста – да је ученик једноставно безобразан и лењ, А најчешће је то случај. А некако се увек притисак свали на наставницу, као да је проблем у њој и како она ради, а не у ученику.
Познато? Наравно – школе су препуне оваквих ученика, нажалост, у овом тренутку школски систем нема механизам као да се са таквим профилом ученика избори. Наставници и директори се изборе само ако успеју некако да се снађу.
Случај Трстеник
Случај који се пре извесног времена одиграо у Трстенику је, барем како сада изгледа, био последња прилика да се систем промени. Да се подсетимо, ученик је наставници енглеског извукао столицу и она је завршила са стражњицом на патосу. Друга два ученика су то снимила мобилни телефон и снимак пустили у етар. Један од ученика је у управном поступку прво искључен из школе, али се неколико месеци касније показало да школа није до краја испоштовала процедуру па је искључено поништено. И појео вук магарца. Кога је брига за неку тамо наставницу енглеског из Трстеника.
И наравно, када је све дозвољено, па и јавно понижавати наставницу, а да ти се на крају ништа не деси, само је било питање тренутка када ће неко да закључи како је дозвољено и више од тога. Зашто само понизити наставницу? Боље да је упуца. И догодило се. И то баш у „Рибникару“. Случајно?
По свој прилици није, баш зато што је „Рибникар“ школа за тзв. „елиту“, за тзв. „крем друштва“. Које год да им је породично порекло, припадници тзв. „елите“ деле једну ствар – уверени су да су нешто посебно, да за њих не вазе правила која вазе за остале. И онда наравно такав став преносе и на децу. Њихова су деца најчешће превољена, размажена и презаштићена. Њима је дозвољено скоро све. Да ли је онда случајно што се у таквој средини нашао неко ко је помислио да је дозвољено пуцати у наставницу и другу децу?
Разуме се, ја не знам да ли је починилац био неко коме је све допуштано још у кући. Или напротив, неко ко је прописно васпитан, али је у школи видео да најбоље пролазе они којима се све пушта, па преломио на другу страну. Важно је да је друштвена средина таква.
Питање вредности
Има то, наравно, везе и са западним вредностима, јер напредна Америка је препуна сличних догађаја, тзв. немотивисаних убистава, када лудак упадне у школу, једино место у САД где је ношење оружја забрањено. и насумице пуца, па се то прелило иу Европу, док такве вести некако не стижу из назадне Северне Кореје, Ирана или Саудијске Арабије, где се то на време реши путем назадног и патријархалног шамара или каиша. Са тринаест година је касно.
Много се говори и о видео игрицама, које јесу проблем, али није главни. Јесте проблем и неодговоран однос према оружју, али није главни. Јесте проблем и одсуство разговора, али није главни. Главни проблем је то што ученицима у школи ништа није забрањено.
Ако хоћете да решите проблем, најурите прво све невладине организације које се баве „дечјим правима“. Уместо њих финансирајте оне које се баве учењем. Осмислите и реализујте систем у коме ученик има да поштује професора, у коме не сме да вређа наставнике, а камоли да им измиче столице. (О овоме бих свакако могао много тога да кажем – али неком другом приликом.)
Најзад, дајте оружје обезбеђењу. Чему служи радник обезбеђења без оружја? Да извуче уши неваљалом ученику? Па то може и професор фискултуре.
Маните се разговора, наклапања, а нарочито се маните оправдавања починиоца – као са њим се није разговарало и слично. Недостатак јасних граница понашања је проблем.
Ако риба смрди од главе, чисти се од репа. Ако хоћете да не убијају децу у центру Београда, морате прво заштитити наставницу из Трстеника.
Драгољуб Ј. Кечкић је редовни професор Математичког факултета Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Стандард