Шта смо могли да јуче, а шта треба да урадимо сутра, заправо – одмах!
Тешко је шта написати, изнова се редови бришу и изнова појављују непомирљиве мисли пред очима у покушају да се ставе на папир. Неприродно је, нелагодно, али у таквим ситуацијама једино што се мора урадити јесте рећи истина.
Ви који настојите да се бавите појединачним стварима, нећете далеко догурати у овом случају. Да ли је отац требало да води сина у стрељану, да ли је играо игрице или гледао америчке филмове, да ли је обезбеђење требало да има оружје или да их буде четворица, да ли је школа требало да има детекторе за метал – то су појединачна питања које вас само чини бесним људима који никада неће моћи да разумеју како су свака појединачна лоша ствар или проблем само резултат нечега опште лошег.
Овај текст није намењен за читање уколико тражите кривца, уколико тражите оправдање, уколико желите да помирите свој стрес или своју тугу – то вам ништа неће пружити, осим можда времена. Такође, није намењено да разумете шта се десило, али ће вам рећи шта, као људи и родитељи, можете данас, шта сте могли јуче, а шта ћете моћи сутра.
..
Да ли је школа могла да реагује раније на вршњачко насиље и укори татине синове, чији родитељи се испред исте школе надјачавају бројем коњских снага у скупим аутомобилима, са или без шофера, бројем љубавница или некретнина на Врачару, који по моделу својих родитеља не знају. за другачији метод од угњетавања слабијих, од унижавања других ради свог уздизања – могла је.
Да ли су девојчице које су се смејале одликашима и стајале на страни насилника по моделу ријалити звезде, које на свет гледају кроз призму новца, егзотичних путовања и нечега што ће им неко тамо пружити јер их подржавају у њиховим криминалним радњама или изгледају на начин сервиран од стране пластичних хирурга, пун тек оформљен его потпуно изопаченим погледима које су покупиле из куће, на друштвеним мрежама или на телевизији – могле су.
Да ли је држава могла да омогући професорима да раде за месечну плату која је више од износа новца којим су плаћене патике једног ученика у тој елитној школи, у којој су мито и корупција приликом уписа деце нормална ствар, у којој је вређање тих професора, пакете и ниподашвање просветних радника од тих истих родитеља и ученика оно што се виђа на свакодневном нивоу, који по моделу – знаш ти ко је мој тата?! – са својих угњетавача, фрустрације пребацују на своје ученике, како би уопште били у могућности да погледају ван свог дневника, примете, пријаве и баве се нечим изнад своје елементарне зоне одговорности – могла је.
Да ли су родитељи могли да се баве менталним здрављем свог детета у времену када долазе или одлазе уморни са или на посао, када из мора приватних, егзистенцијалних, политичких и сопствених менталних проблема их запљусне талас истине да су одговорни за малолетно дете које би тек требало. да постане одговоран човек, у паузама између трачева која има која кола, ко вара жену или мужа и чиме се баве чији родитељи из разреда, погледа у своје дете и одлучи њиме да се бави – могли су.
Да ли су јавност и медији могли да осуде разне криминалце и њихов начин живота, уместо да пропагирају њихове животне стилове, праве серије у којима се јасно објашњава план балканског сна који је окупирао мозгове од 90их па надаље, који такве сличне ствари у ударне термине. на националне фреквенције и дозвољава да утиче на оно што би ово земљу требало да држи на ногама, а то су ваша, наша, али и њихова деца – могли су.
Да ли је полиција могла да покаже да ће насилници бити кажњени нечим осим картом за улазак у ријалити за своје досијее дебеле попут Венеове збирке из математике, која јавно и транспарентно сарађује са тим истим лицима и по улици дели значке, док са жутом штампом за крвави динар пласира информације којима се долази до кликова као горива пропагандне машинерије која наставља да меље оне које су бољи, који желе боље или пак било шта другачије од онога што им је наметнуто, за себе и своје, којима није неопходна маса да би се осећали сигурно и јако, који могу сами својим знањем и трудом нешто да ураде – у ово највише сумњам као могуће, али могла је.
Да ли је здрав систем могао да препозна да модерно време носи и модерне менталне болести, појавом нових технологија и старог људског фактора који у свему нађе погрешну примену, а не попут диносауруса на чијем фосилу се испитују нови начини за прање новца еминентних кладионица које дарују више. него републички буџет осуђује лекаре који су желели да спасе животе и, по већ познатом моделу, пљуну на нечију иницијативу, рад, труд и нешто што значи имати храброст и дрзнути се да будеш снажан из правих разлога, или ће само тај фосил приуштити још једну дозу горе поменутог горива – могао је.
Све ово, само је делић онога што је могло да се уради јуче, а оно што ћемо урадити сутра је одговорност сваког од нас.
Свако од нас ће почети да гледа како ће поправити своје, а не како да поквари туђе, како ће да разговара, поступа и носи оно што га чини човеком и како ће све добро што у себи има пренети на генерације које долазе, док ће, све оно лоше што нас чини људима покушава да им објасни, уједно признајући то исто и самом себи.
Сутра, подигните главу из живог блата материјализма у које сте гурнути заједно са вашим најближима, испливајте из сујете и комплекса који вас спутавају да видите праве вредности овог живота и искористите ову тродневну жалост да разговарате једни са другима, једни о другима – о ономе што је најважније на овом свету, а то је породица и родитељска љубав. Загрлите своју децу или родитеље, реците им шта вас боли, шта вам је тешко, будите ту једни за друге. Препознајте позив, едукујте се и тражите помоћ, јер људи једино што могу сами јесте да се претварају да је све у реду, док не буде касно – онда када јуче и данас и сутра престану да постоје.
Пише: Милош Поповић
Извор: Би Сербиан Тимес