Иако се у Србији и региону, основци тек спремају за прво школско звоно, које ће позвонити 1. септембра, у Финској је школска година већ почела.
Основне школе у Финској почињу у периоду од 10. до 18. августа. Први школски радни дан је увек око средине августа месеца, у зависности од тога када “пада” понедељак. Финска није једина европска земља у којој ђаци полазе у августу у школу, иако у већини земаља полазе првог понедељка у септембру. У неким европским земљама школа почиње тек средином септембра (Бугарска, Грчка, Луксембург, Италија, Румунија, Малта…)
„Иако схватам да родитељи у Србији имају заиста много новчаних издатака, за “бесплатно образовање”, сматрам и да многи дижу непотребну тензију у кући, бринући и о мање битним, али и небитним стварима.“
Иначе, ако ове статистике оставимо по страни и позабавимо се само утиском који овај први школски дан оставља на ђаке прваке и родитеље… видећемо да свако има свој доживљај овог фамозног дана, на свој начин.
Генерално, за прваке, њихове родитеље, баке и деке, овај дан је веома битан, и на њега се гледа као на својеврсни празник. Деца као деца, увек му се радују јер једва чекају да упознају учитељицу, нове другаре са којима ће делити радости и бриге школских дана, ту је и радост и онај осећај када се сами себи чине битним и одраслим, због нових обавеза, јер као што маме и тате имају обавезу да иду на посао, тако, сада и они имају обавезе, на које ће бити поносни, наравно, ако се родитељи и учитељи потруде да деца на обавезе не почну да гледају са муком и гнушањем, већ онако, да се осећају битно и од користи. Зато би ваљало да деца од почетка учествују у креирању свог радног дана, где ће сама, уз малу родитељску помоћ, као прави, мали велики људи организовати свој радни дан, оставити време за игру, за учење и остале активности…
…али, онај скуп припрема за почетак нове школске године, ми је феномен сам по себи, можда и већи од самог поласка детета у школу, који је природан след ствари у одрастању детета, да једноставно морам да изнесем своје мишљење о томе.
Иако схватам да родитељи у Србији имају заиста много новчаних издатака, за “бесплатно образовање”, сматрам и да многи дижу непотребну тензију у кући, бринући и о мање битним, али и небитним стварима. Куповина скупих ствари, маркираних патика, најлепших италијанских свезака које коштају 5 пута скупље од оних које се купују у супермаркетима, торби који светле, а које коштају као да су торбе које говоре, нове маркиране гардеробе… а све да им деца не буду горе обучена од друге деце, заиста је трка осуђена на пропаст и са лошом поруком.
Деца у тој конфузној ситуацији, уместо да схвате да полазе у школу како би научила многе лепе и корисне ствари, погрешно схватају да у школи морају бити модерни и са бољом опремом од оног другог, да би били битни, примећени и прихваћени. Родитељи тако сами себи скачу у стомак…неки из пуког помодарства, а они други, јер им је жао да њихова деца буду скромно обучена и са скромнијим прибором, па да чежњиво гледају у опрему другара помоднијих родитеља..и тако, игри нема краја. Васпитајте дете у духу нематеријалних вредности од малих ногу, са много љубави, научите га да се радује малим стварима, а такви будите и сами, па нећете пасти под утицај глобалног помодног лудила…
„Финци пуштају децу саму у школу и по много суровијој клими, али деца се навикну, очеличе и не разбољевају се тако често као нека друга, презаштићена „ушушкана деца“.“
Усклађивање породичне динамике је такође један од чинилаца који доприноси стресу код родитеља, због новонастале ситуације, поласка детета у школу. Како ће забога дете само да устане, да поједе сендвич и оде у школу? Родитељи се тада забрину јер им радно време није усклађено са дететовим, па не могу да одвезу дете у школу, па ће јадно морати пешке.
Обавезе од првог дана
Драги родитељи, ако су деца спремна за полазак у школу, спремна су и за нове обавезе и одговорности, па се тако и понашајте. Годину две дана пре поласка у школу, децу би ваљало упознати са правилима у саобраћају, упознати са маршутом како доћи до будуће школе, али кроз више различитих путања, како би стекли просторну оријентацију, остављати их саме код куће, мало по мало, научити их да сами направе себи сендвич… и све те остале елементарне радње, које родитељи радије воле да обављају уместо њих, правећи децу неспособним бићима.
Период, док дете иде у вртић, добро је искористити за увежбавање самосталног сналажења. Пустите их да вас они воде до вртића, до пијаце, до баке и деке, и свуда где идете са њима, играјте се успут тако да запамте називе улица, пустите их да сами реагују у саобраћају, а ви им после тога, укажите на грешке, уколико их је било. То је можда тежи начин него одвести дете колима у школу, али, ово је много боље за дете, а и за вас. Финци пуштају децу саму и по много суровијој клими, али деца се навикну, очеличе и не разбољевају се тако често као нека друга, презаштићена „ушушкана деца“.
За сваки случај, битно је да дете има ваш број телефона на који вас може добити уколико му затребате. Свакако, да ова новонастала ситуација чини родитеље неспокојнијим, али сврха родитељства и јесте припремити своје „птиће“ на одговорност и касније осамостаљење.
Иако су родитељи родитељи, који увек желе најбоље за своју децу, морам да уочим велике разлике између финских и родитеља са простора Балкана. И једни и други раде оно што мисле да је исправно, али морам да признам да ми се фински начин више допада. Ево и зашто…
„Фински родитељи, као и сви остали на свету, воле своју децу, али им ту љубав не показују кроз куповину скупих ствари, без смисла и сврхе.“
Уместо скупе, маркиране одеће – половна гардероба
Фински родитељи, као и сви остали на свету, воле своју децу, али им ту љубав не показују кроз куповину скупих ствари, без смисла и сврхе. Иако су Финци много богатија нација од свих нација на Балкану, децу у школу не шаљу у монденској гардероби, у којој не смеју ни да се играју, јер је могу исцепати или испрљати, у којој не могу трчати по дворишту, превртати се по трави…већ је одећа комотна, скромна и прилагођена деци.
Финци не воле да се разбацују. па деца у том периоду често добијају половну одећу, јер је брзо израсту, а и зато јер се деца тада много играју, друже у природи, и најбитније је да је одећа таква да их не спутава. Second hand продавнице се прави избор, и ту се купује доста тога, наравно не и обућа. До првих малих матура, деци се не купују, или бар веома ретко, нове и скупе ствари, и нико због тога не прави питање. То је тако нормално.
Данас је изгледа постало правило да се сиромашне нације утркују ко ће купити скупљу одећу, док су Финци напросто оперисани од тога, бар не у периоду када то нема смисла. Иако у Финској родитељи немају никакве издатке око школовања деце, екскурзија, ужине, јер све то плаћа држава, они се не расипају новцем и веома су рационални. Деца и у најмлађем школском узрасту остају сама код куће, иду сама, или са другарима у школу и генерално, много су самосталнија од деце у Србији. Али ту нису српска деца учинила то стање таквим, већ родитељи, и не из зле намере, али дефинитивно чинећи медвеђу услугу деци. Зато је неопходно, зарад обостраног добра, да родитељи своју децу, још од најранијих година, уче свему ономе што ће им помоћ да постану одговорни и самостални.
Деца обављају кућне послове од малена
Финци од малена уче децу да обављају разне послове у кући, у складу са њиховим психофизичким могућностима, и ту нема компромиса. Деца у Финској због тога, рад у кући не доживљавају као неки терет, казну и морање, већ као нешто сасвим нормално и подразумевано. Уопште, како је игра нешто што финској деци никад и никако није ускраћено, тако се и примерене радне обавезе подразумевају. Финска је држава којој су знање и рад веома битни, па је зато у основним школама Кäситyö (Занати / рукотворине) обавезан предмет од првог разреда, а од 7 – 9 разреда и предмет Котиталоус (Домаћинство), где уче кување, сервирање, финансије у домаћинству, здравље у исхрани.. Из предмета Кäситyö деца уче током школовања да плету, кроје, шију да раде са дрветом, обављају ситније поправке у кући, пеглају…
Нема домаћих задатака
У Финској деца немају домаће задатке, јер се сматра да је изузетно битно да деци остане време за игру и слободне активности. Финци схватају да деца поласком у школу не постају одрасли, већ су и даље само деца али и школарци. Управо зато ме некада чуди, зашто у Србији и данас постоје домаћи задаци, који додатно одузимају деци време за тако преко потребну игру, а ако узмемо у обзир да се многа деца, поласком у школу уписују на балет, на клавир, курсеве језика, често, не својом вољом, док све то постигну у току дана, њима је, на жалост, право на игру онемогућено. То свакако није добро. Када би школе укинуле домаће задатке, бар до петог разреда, када би родитељи деци увели неке умерене ваннаставне активности, а остало оставили деци само за игру, деца би била срећнија, али никако мање успешна, напротив. У Финској се и наставни садржаји у овом узрасту, одвијају кроз игру, а често се настава одржава и у природи, на ваздуху. Опуштена атмосфера, учење кроз игру и чест боравак на свежем ваздуху, доприноси успеху деце. Финска је ту прави пример.
Прваци НЕ МОРАЈУ да седе мирно на часу
Оно што је такође, по мом мишљењу, боље у Финској је и то, да деца, доласком у први разред, никако нису приморана да седе мирно у клупама, јер је то за њихов узраст, и неприродно и мучно. У Финској деца могу да дођу до табле, до друга, да седе на клупама…јер је поента да сви причају и дискутују о лекцији, а не да седе мирно. Седење мирно и максимална концентрација се развијају постепено, и када мало одрасту, деца већ и сама седе у клупама, без приморавања. Битно је да се прати природа детета…а у природи детета тог узраста, није сигурно да седи мирно, бар не прве године поласка у школу. Стицање дисциплине, радних навика, одговорности, усвајање нових правила….не иде ни преко ноћи, нити тренирањем строгоће.
Зато, драги родитељи, знам да волите и бринете за своју децу, знам да их, по природи ствари штитите, али их некада пустите да ствари искусе кроз искуство, њихово, не ваше. Нажалост, многи родитељи, имају криву представу да ће бити мање добри родитељи уколико детету све не понуде на тацни, али, верујте ми, преломите то у себи, будите јаки и немојте се осећати лоше, уколико не радите ствари уместо њих, Биће вам касније теже да гледате дете које је несамостално, неспособно, размажено, готован… Зато, када ваше мезимче крене у први разред, немојте му љубав показивати тако што ћете му паковати књиге, радити домаћи, возити га у школу, пред њим прекоравати учитеља и на тај начин стално бранити дете, јер ће дете на тај начин учитеља доживети као непријатеља, а одлазак у школу као казну. Љубав му покажите тако што ћете се интересовати, питати дете како му је прошао дан у школи, шта је ново научило, показати му да сте поносни на њега, У том смислу, допада ми се онај обичај у Финској, где постоји ритуал породичног окупљања за вечером. Тада они причају како им је прошао дан, разговарају, договарају се…а онда се сетим да у Србији тога нема, бар не код многих породица, а и када се окупе, онда и не разговарају, јер је као некакав јерес разговарати у току јела…
Свој дечици желим радостан полазак у школу, а њиховим поносним родитељима само желим да поручим да буду и даље тако брижни и дивни, и да увек, као и до сада, раде најбоље за своју децу, али да увек размисле прво шта је на дугорочном плану, најбоље за њихово дете.
Овде је, као и у многим ситуацијама, присутно оно правило „Мање је више“…мање радите уместо детета и тиме ћете му више чинити.
Тарја Митровић је просветни радник и аутор блога Моја Финска