– Зашто ђаци читају Достојевског кад они тамо ништа не разумеју, говори бучно голобради човек који се размахао рукама, причало се да је вођа навијача.
– Зато што је у програму, одговарам тихо и смејем се.
– Ви сте цинични, пријавићу вас инспекцији, каже.
– Можете, да им предложите да ваше дете не чита оно што ви не разумете, а ево шта не разумете: књижевност не треба да се разуме, она није писана да би се схватила, већ да би била саучесник у посртању и сазревању. Млади човек не тражи велико знање, оно га збуњује. Тражи духовну утеху, и смисао. Зато се овај писац чита, да би ваш син имао чему да се врати кад се саплете и чучне, па га стид главу да подигне.
– Видећете ви још, руком одмахује.
Не слушам га више, одлазим на час, помињем бедне људе, они у својим подрумима понекад руком паучину склоне, али ретко прозор отворе, њихова окна гледају у зид налик оном близу ког су писца хтели да стрељају, па је уследило помиловање.
А да није помилован, можда ниједан рат после њега – не би био приведен миру.
Аутор: Биљана Ковачевић