– Zašto đaci čitaju Dostojevskog kad oni tamo ništa ne razumeju, govori bučno golobradi čovek koji se razmahao rukama, pričalo se da je vođa navijača.
– Zato što je u programu, odgovaram tiho i smejem se.
– Vi ste cinični, prijaviću vas inspekciji, kaže.
– Možete, da im predložite da vaše dete ne čita ono što vi ne razumete, a evo šta ne razumete: književnost ne treba da se razume, ona nije pisana da bi se shvatila, već da bi bila saučesnik u posrtanju i sazrevanju. Mladi čovek ne traži veliko znanje, ono ga zbunjuje. Traži duhovnu utehu, i smisao. Zato se ovaj pisac čita, da bi vaš sin imao čemu da se vrati kad se saplete i čučne, pa ga stid glavu da podigne.
– Videćete vi još, rukom odmahuje.
Ne slušam ga više, odlazim na čas, pominjem bedne ljude, oni u svojim podrumima ponekad rukom paučinu sklone, ali retko prozor otvore, njihova okna gledaju u zid nalik onom blizu kog su pisca hteli da streljaju, pa je usledilo pomilovanje.
A da nije pomilovan, možda nijedan rat posle njega – ne bi bio priveden miru.
Autor: Biljana Kovačević