Министарство просвете је задовољно реализацијом прве недеље ове школске године. Сматрају да су препоруке које су Смерницама дали добро спроведене. Иако сваком раднику годи када га послодавац похвали, ја сам ово схватила као увреду. Нисам незахвална, само сам реална.
Ми наставници смо добили задатак да у седам дана осмислимо тематске дане који ће „активним укључивањем ученика допринети првенствено развоју позитивних људских вредности…као и унапређивању односа заснованих на међусобном поштовању, сарадњи и солидарности уз уважавање различитости“. И ми смо осмислили, министарка је обишла неке школе, задовољна је, живот може да иде даље. Деца су за седам дана, на убрзаном курсу, научила да поштују једни друге, сарађују и уважавају различитости.
Реализовано! Свака нам част!
Најлакше је, тако тренутак налаже, заборавити и занемарити да је образовање и усвајање позитивних вредности процес, а не недељни карневал или приредба када се лепо обучемо и прикажемо у најбољем светлу. Е, ту лакоћу ја сматрам за увреду јер обезвређује све оно што школа ради годинама. А школу чине хиљаде људи.
Како се незнањем и немаром увреди гомила људи?
Објаснићу на примеру који ми је асоцијативно изронио из сећања када сам од Министарства похваљена.
Улазим једном у учионицу и затичем хаос. Читав разред се гађа папирима. Седмаци. Једва примећују да сам ту. Зајапурени и сконцентрисани на циљ, бацају згужване лоптице, а по клупама стоје отворене и очерупане свеске из којих кидају нову муницију. Смире се после неког времена, седају и ваде књиге очекујући да час почне као да се ништа није десило. Налазимо се у гомили ђубрета, клупе су изгубиле уобичајени ред, стоје као посвађане, али то све деци не смета. Када коначно заћуте, питам их ко ће све то да покупи.
Ћуте.
Наређујем да почисте учионицу и тада настаје чувена ђачка игра овај папир није мој. Бесни су и повређени, па се једно од њих осмели да ми пребаци како чишћење није њихов посао, већ посао теткица.
Сада сам тек на ивици живаца, па их враћам у клупе, у гомиле ђубрета, и кажем да су бахати, да су незналице, да су својим понашањем увредили хиљаде људи. Опет ћуте јер им је лакше да их грдим него да признају грешку и да се стиде.
Тада им кажем да планирано градиво нећемо радити, већ ћемо се позабавити анализом онога што су учинили. Питам их ко им је купио те свеске које су поцепали. Родитељи. Дакле, увредили сте родитеље јер сте уништили њихов труд и пљунули на поверење које су вам указали. Питам их ко је ту свеску направио. Наводе читав ланац који доводи до тога да свеска буде таква каква је. Наводе га уназад, крећу од корица, штампарије, књиговезница, произвођача папира. Питам их како настаје папир. Присећају се дрвета и људи који су то дрво посекли, превезли, обрадили. Тражим да се сете како је то дрво неко морао и посадити.
Сваки делић који наброје у процесу производње папира цртам на табли и у кругу пишем занимања тих људи. Ланац добија бар петнаестак карика и стоји испред нас. Почиње од пољопривредника, а завршава се у трговини где су свеске купили. Изнад овог ланца нацртам један облак који треба да представља све оне људе кроз историју, који су од камена, преко пергамента, до папируса, својом инвентивношћу осмислили папир и довели до тога да он буде доступан свакоме.
На крају им кажем да су они својим поступком, нехајним и дрским, увредили све ове људе. Тражим да размисле како би се осећали сви ти људи када би знали да читав њихов труд завршава у рукама обесних који га не користе смислено већ га неупотребљеног бацају у ђубре. Деца ћуте.
Тада у причу враћам и теткице које треба да савију леђа и покупе продукте њихове бахатости.
У овом разреду више никада није било папира на поду. Свеске су биле целе, уредне и сложене.
Овај догађај је алегорија наше свакодневице за коју желим да буде цела, уредна и сложена.
Замислимо наше школство као ту свеску коју черупају, листове гужвају и несвесни разбацују около.
Нацртајмо низ који се протеже од теткице до универзитетског професора.
Освестимо онај део разума који нам каже да су политичари на нашем платном списку и да смо их наместили ту где јесу јер смо проценили да знају шта раде. Ми смо им поверовали. Ми смо им дали да креирају систем. Ми смо им дали обрасце, кључеве, трасе. Ми смо од њих направили звезде. Они су врх.
Гледајући у нацртани низ, убодите оловком у онај део за који сте сигурни да наши политичари цене и знају да постоји, нешто вреди и разабира се у посао који ради. Ја тај кружић нисам нашла. Не виде нас. Ми нисмо чиниоци, већ пуки извршиоци спремни да немоћно ћуте и праве се како све штима. Ми се сами дајемо исцепити из корица, згужвати и бацити у канту. Ми смо део свеске који је небитан. Битне су само корице. И лакоћа поништавања.
Када неко са врха пропише одређене мере, кораке, смернице, планове, програме, или шта год друго, треба да има у виду ланац који стоји испод њега. Хиљаде људи. Те хиљаде људи су завршиле извесне школе, а у просвети ради деведесет посто људи са високом стручном спремом. Ти људи су се школовали да раде са децом и имају извесно искуство. Те хиљаде људи имају своје родитеље који су их школовали. Имају и сопствену децу о којој брину и која седе поред њих док спроводе у дело оно што је са врха прописано, па их слушају љуте или очајне, потцењене и увређене. Низ може бити бесконачан, али му је крајња инстанца увиђање да цео низ не постоји са циљем да створи осмишљен производ, већ постоји да би се реализовала воља појединца који нема свест ни о низу, ни о производу самом. Тај појединац је ту ето тако, јер му се рекло да ту треба да буде, он је послушао и убедио себе да је све то прелако. Наредиш, мало погледаш око себе, бациш око на извештаје, а они сви добри и позитивни и не удубљујеш се превише. Јер, врло брзо, може те бацити на сасвим друго место, па зашто се онда сатирати. Битне су корице. И позитиван маркетинг. И лакоћа лептира.
Било је воља са врха које су прегле и у корените реформе. Дубоко се замислили, или негде путовали, читали, видели, па кренули у примену. Преорали, обрнули, насилно имплементирали. Спровели истраживања, а извештаји фантастични. Све је одлично. Систем успостављен. Оне хиљаде људи из низа послушно пишу и праве се да разумеју. Ако то не раде, онда су непријатељи система. Они прљају корице. А корице су тако лепо прецртали. Није битно што је свеска пола у коцке, пола у линије, што је ишарана бесмисленим реченицама. Битне су корице. И лакоћа незнања.
Било је воља са врха које су се надовезале на корените реформе и учиниле их још коренитијим јер је било потребно показати да претходни реформатори немају појма. Они су систем префарбали и преформулисали, објаснили како се има убудуће звати, како се мора записивати и у децу учитавати. За то су упослили многобројне контролоре јер су предосетили да би могло доћи до непланираног искакања. Низ од хиљаду је преправио папире, прослеђивао извештаје и учинио да реформа опстане у животу. То што је тај живот раван стању дугогодишње коме и што крајњи производ тоне на светској пијаци није никога много потресло. Јер, није грешка у реформи, већ у низу од хиљаду који није довољно паметан и стручан да светлу мисао спроведе до краја. Свеску су лепо укоричили, достојанствено и озбиљно, додали јој још множину паметних израза и модерних фраза, дигитализовали је и народу као мудру продали. То је битно. И лакоћа бахатости.
Свака лакоћа је увреда. Чак и кад вам неко са лакоћом каже како вас воли највише на свету. Или кад вас љуби без разлога. Или кад вас са лакоћом теши. А највећа увреда је кад вас неко са лакоћом поништи јер вас уверава да неред у ком постојите није неред, већ природно стање ствари. То што се гушите није до система, већ је ваша лична фалинка, неприлагођеност и мањак поштовања.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца