Професор Иван Беговац, начелник Завода за дјечју и адолесцентну психијатрију и психотерапију на КБЦ-у Загреб, говорио је за портал Telegram.hr о теми депресије код деце.
Како је објаснио, у историји дечје психијатрије дуго се подржавао погрешан мит да деца не могу имати депресију. “Сматрало се да су она мала и неспособна да имају психичке потешкоће”.
Међутим, Рене Спитз, амерички и аустријски психоаналитичар, у својим пионирским радовима непосредно након Другог светског рата објаснио је да је то и те како могуће. Притом је упозорио на “анаклитичку депресију” код сасвим мале деце, а коју данас називамо его-депресијом. Код те врсте депресије примарно доминира осећај беспомоћности, немоћи и бесмисла.
Деца која имају анаклитичку депресију су пасивна, незаинтересована, с нападима плакања, поремећајима ритма будност-спавање, поремећајима у исхрани, склонија су инфекцијама. Повремено и данас, упозорава професор Беговац, може доминирати тај погрешни мит, да деца или адолесценти не могу имати депресију, мада је сада већ опште признато да она постоји.
Како изгледају симптоми
Начелно, тврди професор Беговац, и код деце и адолесцената постоје основни симптоми у виду поремећаја расположења и активности, психомоторике и нагона, као и поремећаји форме и садржаја мишљења.
“Осим ових основних, могу постојати и други различити симптоми. Клиничка слика депресије код предшколског детета манифестује се лабилним расположењем, иритабилношћу, дете се ретко радује. Има тужан израз лица, смањену мимику и гестове, мањак интереса у активностима. Такођер и инхибицијом у игри те мањком вербализације и фантазијске активности игре и креативности”, истиче професор Беговац и напомиње да додатно могу бити присутни дифузни страхови, поремећај социјалне интеракције, поремећаји једења, енуреза и енкопреза…
“Код основношколског детета узраста од 7 до 12 година, оно се манифестира депресивним расположењем, иритабилношћу, осећајима досаде, апатијом, мањком спонтане моторике, вербализовањем тужног расположења, уз лоше самопоштовање”.
Који су кораци до дијагнозе
Код адолесцената су, напомиње професор Беговац, типични депресивно расположење и други поремећаји расположења. “Врло је изражен мањак енергије, анхедоничност, немогућност уживања у уобичајеним ситуацијама, успореност психомоторике, депресивне нихилистичке идеје или осећаји кривице. Као додатни симптоми присутни су социјално повлачење, ризично понашање, те самоповређивање”.
На питање како се поставља дијагноза депресије код деце и адолесцената, професор Беговац одговара да се данас депресија утврђује уобичајеним методама у дечјој психијатрији и састоји се, као и код других дијагноза, од низа корака.
“Свакако је најважнији први психијатријски интервју који спроводи едуковани дечји психијатар. Темељ интервјуа је емпатијско разумевање. Први интервју често има мотивациону и терапијску димензију, док се у каснијим разговорима прелази на конкретна дијагностичка питања. Дакле, на почетку је најважније успоставити добар терапијски савез, како с дететом или адолесцентом, тако и с његовим родитељима,” напомиње професор Беговац.
Разговор с дететом је најважнији
У развоју депресије код деце суделују различити фактори који онда заједно делују као један заједнички мозаик утицаја. Професор Беговац каже да по среди могу бити предиспонирајући генетски фактори, ако рецимо неко у ближој родбини такође има депресивни поремећај. “Али и предиспонирајуће црте личности, а могу бити присутни и спољни фактори, на пример, непосредно дисфункционално породично окружење, које може бити неповољно за дете. Непосредни окидачи могу бити нека разочарања, осећај одбацивања од вршњака, осећај школског неуспеха, прекид емоционалне везе…”.
На почетку лечења најважнији је разговор с дететом. “Битно је да дете може да искаже своје осећаје депресије. Некада је важно само слушати, некада је већ и то довољно. Не морамо одмах журити с давањем савета, како се то можда превише наглашава у неким психолошким приручницима. Ако дете схвати да су га други разумели, који је његов осећај, или проблем, то је већ довољно у првим корацима,” истиче професор Беговац и додаје да с децом треба разговарати отворено.
Притом је важно да се одрасли прилагоде њиховом доживљавању емоција и току мисли. “Не треба излетати с неким реченицама попут: “Па имаш све у животу, како можеш да будеш депресиван.” или “Па то је само пубертет, брзо ће проћи.”
Након анксиозних поремећаја депресивни су проблеми најчешћи. “Преваленција депресије је код предшколске и школске деце до 2 посто, док је код адолесцената до 8 посто. Чини се да тренутно у свету постоји тренд пораста депресије код деце и адолесцената, што се повезује с пандемијом ковида 19.
Мање уочљиви у окружењу
Депресивна деца су, говори професор Беговац, и иначе мање уочљива него хиперактивна деца која се истичу. Због тога треба припазити код врло тихог и доброг детета у школи јер се они мање запажају. “С друге стране и деца која су иритабилна или имају проблема с регулацијом своје агресивности, с агресивним испадима, такође могу имати и депресивне осећаје. Битно је при томе и да се родитељи не окривљују, ако им је дете депресивно”, напомиње професор Беговац.
Лечење
Депресија се може лечити, упозорава професор Беговић, и не треба ширити нихилистичке ставове. “У први план долазе психосоцијалне интервенције, а може следити и медикаментозно лечење. Најчешће психосоцијалне интервенције јесу когнитивно-бихевиоралне методе, као и психодинамске методе лечења”. Когнитивно-бихевиоралне интервенције обухватају знање о болести, структурирање свакодневице, надвладавање неактивности, побољшање социјалног понашања, побољшање комуникације и интеракције с другима, препознавање, провера и корекција дисфункционалних когнитивних стајалишта.”
Код мање деце користи се и терапија игром, цртањем, а циљ је оснаживање ега детета. Код адолесцената обично се више фокусира на питања “унутрашње аутономије”, као развојног задатка. У лечење се такође укључују и родитељи јер породичне терапије могу бити врло корисне.
Некада је нужно преписати лекове
Често се користи комбинација психосоцијалних интервенција, уз додатно медикаментозно лечење. Оба приступа су данас интегрирана.
“Некада је додатно психофармаколошко лечење нужно, и не треба се либити користити га. Од лекова, најчешће се употребљавају инхибитори поновног складиштења серотонина. Деца не могу да постану зависна од тих лекова, и често бележимо њихов позитиван учинак на функционисање адолесцената с депресијом”.
Цео текст: Telegram.hr