Рођено ми је дете рекло да му идем на живце с том својом земљом и причом “кад сам ја била мала“… Знаш, мама, да те не знам, стварно би’ мислила да си нека паћеница, мајке ми. “Како смо ми лепо живели, како смо ми спавали по клупама, како смо летовали од једне плате и још нам остане да имамо кад се вратимо кући…“ Испада да је некад све било супер, а да данас ништа не ваља, вели.
Добро. Можда неком и идем на живце. Можда сам стварно паћеница. Можда сам јако јако давно била мала. Можда ту има и оне носталгије за прошлим временима, кажу, хоће то кад човек зађе у неке године. Не знам.
Знам да од моје младости, оне са двадесет и кусур, није прошло много. Можда још толико и нешто мало преко. Знам да нисам баш толико стара. Знам да ми се, кад вратим филм, учини како су прошла три живота од онда, и да се осећам, упркос оном што пише у књигама рођених, као да ми је седамстопедесетдевет година.
Јер, преживела сам целу једну земљу.
Знам како је кад се родиш у једној нормалној земљи, како одрасташ у једним а зриш у неким другим причама. Можда не умем тачно да објасним шта се то у нама самима променило, на ком смо хромозому закачили грешку и да ли је то што ја називам грешком у ствари аномалија или нешто што треба да нам буде на понос. Толико тога не знам…
Али знам да је некада било срамота заклети се у мајку па слагати.
Знам да је било срамота украсти и најмању ствар, чоколадну бананицу, жваку…
Знам да смо устајали у знак поздрава, кад наставник уђе у учионицу.
Знам да су нас другачије учили – они који су нас учили – и да је нешто од тога остало у овој “паћеничкој“ глави.
Знам да смо читали. Праве књиге. Знам да је у тим књигама писало нешто лепо, нешто племенито.
Знам да нисмо прескакали једни преко других.
Знам да смо били отворенији. Да смо имали више поверења једни у друге.
Знам да смо на неки само нама својствен скоро атеистички начин, и тако оперисани од традиције и од обичаја, ипак веровали у нешто.
Знам да смо били културни. Писмени. Речити. Обучени. Сити. Спокојни. Или бар спокојнији.
Знам да нисмо закључавали врата. Нисмо зазирали једни од других. Нисмо у другима тражили само оно најгоре.
Знам да је, кад је Кудуз убио жену, Кеновић снимио филм о томе.
Знам да не могу да се сетим да смо професорима измицали столице.
Знам да су нам деца по школама губила гумице за брисање, оловке, не и слезине.
Данас… Данас лажемо како зинемо. И још се у очи гледамо, без да трепнемо. Знам да крадемо и шаком и капом. Знам да нико ником више не устаје. Ни у трамвају, ни у учионици, нигде. Знам да ништа не учимо. И да не читамо богзнашта. Знам да нам пажња не траје дуже од снимка на тик току. Знам да немамо живаца ни за шта и ни за кога. Знам да се прескачемо како стигнемо. Где стигнемо. Знам да се више нико не згражава кад види да човек лежи на улици. Знам да више не причамо једни с другима. Не поверавамо се. Не кукамо. Свима је супер. Каже инстаграм. Каже фејс. Кажу сви.
Знам да смо у међувремену постали “верујући“, да идемо и да се молимо, да палимо свеће о битним данима, ломимо погаче, више нам нико не брани, знам да смо усвојили неке нове обичаје, да смо се “окренули“ традицији, “вратили“ коренима. И знам да нам је све то џаба. Јер смо сами себи постали Бог. Сами смо себи религија. Верујемо само у себе и себи. Тако се и понашамо. Самоважећи, самоодрживи људи. Битни. Бахати. Прости. Неписмени. Разголићени. Огољени. Сити свега, а гладни. Халапљиви. Алави.
Живимо, закључани у своја четири зида, закључани унутар својих телефона, скривени иза својих скупих паковања, сами и усамљени, узнемирени, унезверени и оним што нас окружује, још више оним у нама. Знам да се изненадимо кад неко учини нешто добро. Нешто лепо. Знам да у свему тражимо задњу намеру. Оно нешто иза. Знам да сумњамо у свакога. Знам да су нам црне хронике све црње и црње. Знам да добри никада нису били луђи. Знам да луди никада нису били бољи. Знам да су нам деца све мање деца. Знам да смо ми све мање ми.
Можда зато и идем на живце. Можда сам зато паћеница обична. Можда некада није било боље. Али тако испада. Мајке ми моје.
Текст: Даниела Бакић, Дуда