Скупљачи лопти најнижа су каста у фудбалском друштву. Дечаци, регрутовани из оног најмлађег клупског подмлатка, волонтери, једини на стадиону који нешто раде без икакве накнаде, само зато што им је част добацивати лопту фудбалерима у игри. Метафизички залог скупљача лопти је, међутим, голем: сваки од њих нада се и верује да ће у некој далекој будућности, након што пребаци хиљаду хиљада лопти преко белим кречом извучене равне црте игралишта, он постати тај који лопту дочекује и игра њом. Голема већина њих неће, наравно, постати играчи. Неће имати довољно воље ни талента, живот ће их окренути на другу страну, и свог ће се скупљања и добацивања лопти некадашњим славним играчима сећати с помешаним осећајима: с детињим поносом и с тихим жалом због једне пропуштене животне прилике. Али колико год је играње врхунског ногомета данас финансијски нечувено исплатив бизнис, ногомет је ипак само сан. И нећеш га схватити као озбиљан посао.
У Ријеци се, међутим, 21. новембра 2021. догодило нешто ново. У последњим тренуцима утакмице, таман кад је судија узимао дах да фићукне крај, Јан Млакар је забио гол, и Хајдук је победио домаћина. Простодушан и чист, један се дечак покрај терена томе радовао. Снимиле су га телевизијске камере, видела га је публика с трибина, а нарочито дужносници из свечане ложе. Дечаку је, сазнаће се то пуно касније, једанаест година, игра у Ријекином подмлатку, кажу да је међу даровитијима, био је и капетан екипе. Али, ето, он навија за Хајдук, и природно се радује голу који његов тим постиже у последњим тренуцима меча. Такви се голови и такве победе, знам то из властитог навијачког искуства, памте целога живота.
О фудбалу можемо размишљати на два начина. Онако како о њему размишљају глупани и политичари, те она ограничена чељад међу фудбалским новинарима: као о професионалној активности једанаесторице мушкараца на игралишту, који имају своје цене у самопослузи, која није ни Конзум ни Спар, него се зове Трансфермаркт. А можемо фудбал гледати и као добро плаћен спорт, који је, међутим, и даље само једна лепа игра. Многима, најлепша од свих игара. А оно што игру разликује од не-игре управо је то што у игри може суделовати само слободан човек. За разлику од војника у рату, који су спутани и обвезани присегом, верношћу цару, нацијом или државом, играчи су увек и само слободни људи, који су слободно пристали на правила игре. Одрастао човек, поред осталог, и игра зато да би био слободан. У том је смислу свака игра дечја игра.
Како год доживљавали фудбал, као глупани и политичари, или као они који воле фудбал и слободу у њему, ријечком сакупљачу лопти, играчу Ријекина подмлатка, ни у примисли нећемо ништа замерити. А то што дечак наступа за дечаке Ријеке, и навија за Хајдук, најприроднија је ствар под капом небеском. По томе се игра разликује од рата, али по томе се разумни и интелигентни људи разликују од верских фанатика, политичких и идеолошких залуђеника, душевних болесника. Ако је фудбал бизнис, велики је изазов на Ријеци да освоји душу једнога дечака, фудбалског навијача. Шта више вреди: новац или навијачка страст? Изволите проверити. Ако је фудбал, као што ја тврдим, метафизичка игра слободних људи, тада је посве природно да за један тим навијаш, а за други играш. Уосталом, није ли и у животу изван игре управо тако? Притом, у игри о којој је овде реч, најбоље ћеш играти управо против тима за који навијаш. То је у нарави игре. И то, стоти пут да поновимо, игру разликује од рата и од свих других одраслих надметања. А поготову мушких надметања.
Међутим, када су видели шта је урадио, када су видели да се радовао, Ријекини су дужносници, тренери у подмлатку, суспендовали дечака. Рекли су му да седам дана не долази на тренинге. Родитељи су тада учинили једину ствар која им је била на располагању: спаковали су себе и дете и иселили се из града Ријеке, побегли од истоименог ногометног клуба. Отишли су у Сплит, дечака су одвели у клуб за који навија. Тамо су малог дочекали као Марадону. И све је, опет, било криво и погрешно. Онако како је Ријека непаметно, нељудски и дубоко нефудбалски, једнога дечака третирала као дезертера из јединице, тако је Хајдук непаметно, дубоко неногометно и посве инфантилно, дочекао дечака као ратног пребега из непријатељске војске. Дечака из Ријеке у Сплиту су дочекали отприлике онако како би било лепо, али и незамисливо, да су дочекали дечака из Кабула, Дамаска, Јемена. На тај начин одрасли се људи, који имају јако много пара, али сасвим мало памети, и још мање образовања, понашају не само према једном дечаку, него и према целој заједници. Фудбалски тренери и дужносници претварају се у хулигане с трибина, углавном и у Ријекином и у Хајдуковом случају младе неонацисте и фашисте. Није их претерано тако назвати, јер се на трибинама легитимишу искључиво таквим, неонацистичким и фашистичким знаковљем. И онда, у том шупљоглавом рату клупских управа, чија је жртва један дечак, неугодним бива затећи се као Сплићанин у Ријеци, или као Ријечанин у Сплиту.
Дечак који се радовао Хајдуковој победи, па се морао селити из Ријеке, доживео је нешто лоше. Он је сад на седмоме небу, упознао се с Ливајом, добио је Хајдуков дрес са својим именом и бројем десет, пред њим је, тако му се чини, велика будућност… Али ништа од тога није стварно. Истина, ни сам фудбал није стваран. Фудбал је, као што смо рекли, само игра. Но, он је сад од те игре далеко, даље него што је досад био. И у тој његовој радости акумулира се големи потенцијал страшнога животног разочарања. Замисли што ће се догодити у глави дечака који је због радовања Хајдуковој побједи протеран из Ријеке, ако већ сутра не постане велика хрватска фудбалска нада! А није вероватно да ће постати. Јер то тако не иде ни у бизнису, а ни у игри.
Аутор: Миљенко Јерговић