Skupljači lopti najniža su kasta u fudbalskom društvu. Dečaci, regrutovani iz onog najmlađeg klupskog podmlatka, volonteri, jedini na stadionu koji nešto rade bez ikakve naknade, samo zato što im je čast dobacivati loptu fudbalerima u igri. Metafizički zalog skupljača lopti je, međutim, golem: svaki od njih nada se i veruje da će u nekoj dalekoj budućnosti, nakon što prebaci hiljadu hiljada lopti preko belim krečom izvučene ravne crte igrališta, on postati taj koji loptu dočekuje i igra njom. Golema većina njih neće, naravno, postati igrači. Neće imati dovoljno volje ni talenta, život će ih okrenuti na drugu stranu, i svog će se skupljanja i dobacivanja lopti nekadašnjim slavnim igračima sećati s pomešanim osećajima: s detinjim ponosom i s tihim žalom zbog jedne propuštene životne prilike. Ali koliko god je igranje vrhunskog nogometa danas finansijski nečuveno isplativ biznis, nogomet je ipak samo san. I nećeš ga shvatiti kao ozbiljan posao.
U Rijeci se, međutim, 21. novembra 2021. dogodilo nešto novo. U poslednjim trenucima utakmice, taman kad je sudija uzimao dah da fićukne kraj, Jan Mlakar je zabio gol, i Hajduk je pobedio domaćina. Prostodušan i čist, jedan se dečak pokraj terena tome radovao. Snimile su ga televizijske kamere, videla ga je publika s tribina, a naročito dužnosnici iz svečane lože. Dečaku je, saznaće se to puno kasnije, jedanaest godina, igra u Rijekinom podmlatku, kažu da je među darovitijima, bio je i kapetan ekipe. Ali, eto, on navija za Hajduk, i prirodno se raduje golu koji njegov tim postiže u poslednjim trenucima meča. Takvi se golovi i takve pobede, znam to iz vlastitog navijačkog iskustva, pamte celoga života.
O fudbalu možemo razmišljati na dva načina. Onako kako o njemu razmišljaju glupani i političari, te ona ograničena čeljad među fudbalskim novinarima: kao o profesionalnoj aktivnosti jedanaestorice muškaraca na igralištu, koji imaju svoje cene u samoposluzi, koja nije ni Konzum ni Spar, nego se zove Transfermarkt. A možemo fudbal gledati i kao dobro plaćen sport, koji je, međutim, i dalje samo jedna lepa igra. Mnogima, najlepša od svih igara. A ono što igru razlikuje od ne-igre upravo je to što u igri može sudelovati samo slobodan čovek. Za razliku od vojnika u ratu, koji su sputani i obvezani prisegom, vernošću caru, nacijom ili državom, igrači su uvek i samo slobodni ljudi, koji su slobodno pristali na pravila igre. Odrastao čovek, pored ostalog, i igra zato da bi bio slobodan. U tom je smislu svaka igra dečja igra.
Kako god doživljavali fudbal, kao glupani i političari, ili kao oni koji vole fudbal i slobodu u njemu, riječkom sakupljaču lopti, igraču Rijekina podmlatka, ni u primisli nećemo ništa zameriti. A to što dečak nastupa za dečake Rijeke, i navija za Hajduk, najprirodnija je stvar pod kapom nebeskom. Po tome se igra razlikuje od rata, ali po tome se razumni i inteligentni ljudi razlikuju od verskih fanatika, političkih i ideoloških zaluđenika, duševnih bolesnika. Ako je fudbal biznis, veliki je izazov na Rijeci da osvoji dušu jednoga dečaka, fudbalskog navijača. Šta više vredi: novac ili navijačka strast? Izvolite proveriti. Ako je fudbal, kao što ja tvrdim, metafizička igra slobodnih ljudi, tada je posve prirodno da za jedan tim navijaš, a za drugi igraš. Uostalom, nije li i u životu izvan igre upravo tako? Pritom, u igri o kojoj je ovde reč, najbolje ćeš igrati upravo protiv tima za koji navijaš. To je u naravi igre. I to, stoti put da ponovimo, igru razlikuje od rata i od svih drugih odraslih nadmetanja. A pogotovu muških nadmetanja.
Međutim, kada su videli šta je uradio, kada su videli da se radovao, Rijekini su dužnosnici, treneri u podmlatku, suspendovali dečaka. Rekli su mu da sedam dana ne dolazi na treninge. Roditelji su tada učinili jedinu stvar koja im je bila na raspolaganju: spakovali su sebe i dete i iselili se iz grada Rijeke, pobegli od istoimenog nogometnog kluba. Otišli su u Split, dečaka su odveli u klub za koji navija. Tamo su malog dočekali kao Maradonu. I sve je, opet, bilo krivo i pogrešno. Onako kako je Rijeka nepametno, neljudski i duboko nefudbalski, jednoga dečaka tretirala kao dezertera iz jedinice, tako je Hajduk nepametno, duboko nenogometno i posve infantilno, dočekao dečaka kao ratnog prebega iz neprijateljske vojske. Dečaka iz Rijeke u Splitu su dočekali otprilike onako kako bi bilo lepo, ali i nezamislivo, da su dočekali dečaka iz Kabula, Damaska, Jemena. Na taj način odrasli se ljudi, koji imaju jako mnogo para, ali sasvim malo pameti, i još manje obrazovanja, ponašaju ne samo prema jednom dečaku, nego i prema celoj zajednici. Fudbalski treneri i dužnosnici pretvaraju se u huligane s tribina, uglavnom i u Rijekinom i u Hajdukovom slučaju mlade neonaciste i fašiste. Nije ih preterano tako nazvati, jer se na tribinama legitimišu isključivo takvim, neonacističkim i fašističkim znakovljem. I onda, u tom šupljoglavom ratu klupskih uprava, čija je žrtva jedan dečak, neugodnim biva zateći se kao Splićanin u Rijeci, ili kao Riječanin u Splitu.
Dečak koji se radovao Hajdukovoj pobedi, pa se morao seliti iz Rijeke, doživeo je nešto loše. On je sad na sedmome nebu, upoznao se s Livajom, dobio je Hajdukov dres sa svojim imenom i brojem deset, pred njim je, tako mu se čini, velika budućnost… Ali ništa od toga nije stvarno. Istina, ni sam fudbal nije stvaran. Fudbal je, kao što smo rekli, samo igra. No, on je sad od te igre daleko, dalje nego što je dosad bio. I u toj njegovoj radosti akumulira se golemi potencijal strašnoga životnog razočaranja. Zamisli što će se dogoditi u glavi dečaka koji je zbog radovanja Hajdukovoj pobjedi proteran iz Rijeke, ako već sutra ne postane velika hrvatska fudbalska nada! A nije verovatno da će postati. Jer to tako ne ide ni u biznisu, a ni u igri.
Autor: Miljenko Jergović