Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима.
Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?!
Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године.
Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси.
Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу.
Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите.
Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно!
И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Одјавна шпица.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца