Како да подигнете срећно дете које ће волети живот? Како да га научите да само доноси одлуке, да размишља позитивно и не плаши се изазова, да буде срећно и уверено да заслужује најбоље? Самопоузданог човека морате ви, родитељи, да створите! Тако васпитана индивидуа верује у себе и своје способности, верује да има право на срећу и успех, а позитивним ставом то и остварује. Највећу улогу у обликовању његовог самопоуздања имају искуства из детињства. Каснији догађаји у животу могу да утичу на њега, али потребно је много муке и труда да би се изменило „забетонирано“ мишљење из детињства.
Постоји разлика између унутрашњег самопоштовања и спољашњег самопоуздања
Самопоштовање подразумева задовољство самим собом, оптимизам, јасне циљеве и добро познавање себе и својих могућности. Унутрашње самопоуздање се подстиче тако да детету покажете да га волите, јер је осећај вољености главни предуслов да дете воли себе. Можда сматрате да изливи љубави нису потребни и да се ваша љубав према малишану подразумева. Вама се можда подразумева, али детету не. Поражавајућа истраживања потврдила су да многа деца, и када одрасту нису сигурна да их родитељи воле, јер им то нису показали. Деца заиста могу да поверују да их више не волите јер су разбили тањир или испрљали нову мајицу. Потребно је показивати много љубави и топлине како не би мислили да ће изгубити љубав због неког несташлука. Нежан додир, пољубац или изјава љубави неће размазити дете, напротив, учиниће од њега бољег човека.
Друга ствар којом развијате осећај вредности код детета је слушање. Звучи тако једноставно, али колико вам се пута догодило да оно одушевљено прича о свом дану у вртићу и школи, а ви климате главом помно пратећи неку ТВ емисију. То није слушање. Дете мора да осети да вас занима оно што говори и да вам је заиста стало да чујете. Иако се вероватно ништа спектакуларно није десило у песку, слушањем показујете да вам је важно то што има да каже, а тиме и оно развија осећај да је битно. Не треба да Вас изненади ако, када дете уђе у адолесценцију, сами себи говорите “па он ми више ништа не прича“. То је разумљиво. Да ли бисте ви причали неком ко вас не слуша?
Још једна ствар у развијању унутрашњег самопоуздања јесте познавање себе. Можемо развијати и јачати своје позитивне особине само ако смо их свесни. Тешко да ће ваш петогодишњак сам приметити да његова одлична организација властитог малог возног парка може да значи да има добре организаторске способности. На родитељу је да препозна уместо њега.
Подстицање активности за које дете има смисла најлакше је у три корака:
1. Помозите детету да освести одређену особину („Баш си лепо поређао све аутиће, видим да си уредан и организован“);
2. Дајте му прилику да ту особину што чешће покаже („Ако желиш, можеш сам да испланираш шта ћеш све радити са пријатељима за рођендан, шта би требало да купимо.“);
3. Похвалите дете због резултата које постиже пред другима („Марко је сам осмислио прославу рођендана и мислим да је то одлично урадио“).
Када су у питању негативне особине, битно је дефинисати потребе које их условљавају. Наиме, све што дете ради условљено је неком потребом, а потребе за више пажње често се манифестују кроз несташно понашање. То је само дечји начин да каже: „Види ме!“, а кад не постиже шта жели на прихватљив начин, вероватно ће прибећи неприхватљивим облицима понашања. Сигурно можете да помогнете свом малишану да ту своју потребу задовољи на прихватљивији начин. Можете, нпр. да одредите део дана када ћете му се потпуно посветити, играти са њим, слушати – радити шта год он воли. Тако ће дете знати да ћете му поклонити време и пажњу и неће се осећати као да мора за то да се бори.
Родитељи често придикују: „Немој тако да седиш за столом, исправи се, како то држиш кашику“. Дете ће чути шта му кажете, али ако му примером показујете супротно од онога што говорите, немојте се чудити што вас не слуша. Деца упијају обрасце понашања из окружења – понајвише учењем по моделу. Деца су ваша слика и прилика, па ако желите их научите, покажите им то властитим примером.
Похвала је најмоћније средство да дете научи како би требало да се понаша, иако већина родитеља децу чешће грди него хвали. Често хвалите своје дете, али пазите да не претерате, јер ће дете то осетити и ваше похвале више неће имати праву тежину. Покушајте да будете што прецизнији у похвалама како не бисте збунили дете. На пример, реченица „Добро си очистио собу“, много је општија него „Видим да си добро сложио играчке и обрисао прашину“. Немојте да пропустите да наградите и залагање, а не само крајњи исход, јер ако дате потврду да је покушај хвале вредан, иако резултат није био савршен, дете се неће предавати после првог покушаја. Успут, у похвалама га немојте подсећати на раније почињене грешке, јер тиме умањујете значај похвале. Уколико превише критикујете, дете добија поруку „Ништа не можеш да урадиш како треба, неспособан си“. Постоји конструктивна критика којом детету треба описати понашање којим нисте задовољни. Објасните му зашто треба да га промени, нпр. ако вам сметају његове играчке у дневној соби, покажите да разумете његова осећања („Знам да волиш да се играш—“) али и шта очекујете од њега („Посклањај играчке после игре“). Ако ваше дете следећи пут послуша, свакако га похвалите, јер ће иначе мислити да се труд није исплатио.
Лекција из оптимизма последња је у подстицању унутрашњег самопоуздања. Научите дете да може само да контролише околину, да уочава позитивно, размишља позитивно. Припазите како му објашњавате шта се око њега догађа, јер оптимистичан или песимистичан поглед на свет преузеће баш из таквих образложења. Такође немојте правити трагедију од ствари које то нису. Ако лоше ствари третирате као нешто нормално, дете учи да су и оне саставни део живота. Разбијена ваза или крваво колено свакако нису смак света и догађа се свима.
Иако неуспех боли, родитељи морају да пусте децу да сама дођу до својих победа и пораза. Свакако да већину тога можете, и знате да учините боље од свог детета, али ваш задатак је да и њега све то научите. Наравно да желите да га сачувате од неуспеха, али ако га научите како да се суочи са њим, дали сте му много вредније самопоуздање. Оно се не може суочити са с разочарењем и фрустрацијом због неуспеха ако га никад није доживело.
Породица је прва средина у којој се формира и развија дечије самопоштовање. Како се деца понашају је одраз тога како доживљавају себе. Само дете које познаје своје вредности спремно је да се посвети испитивању света око себе. Особе које имају позитиван утисак о себи, имају и позитиван утисак да могу нешто вредно да допринесу. Такве особе су у стању да слободно истражују свет око себе или да се отисну далеко у свет без бојазни, да раде у правцу остваривања својих циљева и корачају кроз живот са позитивним очекивањима и задовољством.
Аутор: Јасенка Југовић, брачни и породични терапеут, Лекари душе