Анђа је највише волела кад почну припреме за летовање. Све је волела, од прве реченице кад се размишља куда ове године, мада је нико није много питао шта она мисли о томе, али је било одлично размишљати о разним предлозима. А онда дани кад се пере, пегла, пакују торбе и купују разне ствари по списку, да се нешто не заборави и не поквари летовање. Па ноћ пред полазак… Мама и тата мисле да она спава, а она само жмури, слуша их како тапкају кроз кућу и чека да мама уђе у собу и каже: устај, крећемо, а Анђа се, као, протеже и трља очи и чека да мама изађе из собе и да она скочи, већ спремна. Па путовање, па тунели, па сендвичи, па се онда, кад већ изгубиш свако стрпљење, појави море иза планине. И почне да мирише.
А онда купање сваки дан и уживање и први дани кад мислиш да ће све трајати вечно, и оних пар последњих кад време пролети и мораш назад. А и то није био крај света…
Једне године, мама и тата су били шворц. Тако је тата рекао: остали смо шворц за летовање. И у кућу се уселило разочарење. А онда су неки њихови пријатељи дошли и рекли:
– ‘Ајте с нама на камповање.
– Где? – мама је била у чуду – па ми не знамо да кампујемо.
Тата је обећао мами да ће све бити у реду и да се могу вратити кад желе ако не буде лепо, а и близу је.
Ове припреме за летовање су биле чудне. Мама је стално правила спискове и стално питала: шта ћемо ако…а онда правила нове спискове за сваки случај. Тата је стално телефонирао и позајмљивао, јер они, стварно, нису знали да кампују. У кућу се уселила збуњеност. На крају су имали све: и шатор, и столице, и кревете, и намирнице које могу да стоје, а не кваре се, и лекове, и старе шерпе, и списак шта ће јести свих дана, детаљно сравњен са списком намирница, и још ко зна шта. Углавном, било је свега пуно. И све је још једном проверено по списку. Једва су поседали у кола јер је свуда около било нечега. И на колима, и испод ногу.
Стигли су на обалу огромног Дунава у шуму поред пешчане плаже. Збуњени.
Тата се правио да зна сам да намести шатор све док му нису другари помогли, а мама је намештала и распакивала, па премештала да буде згодније, а онда чистила јер се унела прашина. Тата је завршио и сео да се одмори и више се није мешао у ту кућу, а мама је наредних дана само чистила, тресла и распремала јер се стално уноси прашина и нико не пази, па се не може у томе спавати.
А онда је за Анђу наступила слобода за коју и није знала да постоји. Купаш се по цео дан и кад пожелиш. И не мораш да седиш на пешкиру да се сушиш. Идеш само у купаћем и није битно шта си обукао, и да ли се слаже мајица, и да ли има флеку, и да ли је пала у прашину јер је само треснеш мало и наставиш. Једеш напољу и гледаш у реку, а мрвице могу да падају где год, није важно. Ако се испрљаш док једеш, само ускочиш да се окупаш још једном. Кад ти је досадно да се купаш, пецаш. Кад ти је досадно да пецаш, лежиш у мрежи и љуљаш се. Кад ти је и то досадно, обујеш гумене чизмице и вадиш шкољке и пужеве. Или слушаш одрасле шта причају. Или идеш до других шатора јер тамо нешто лепо мирише. Или куваш пасуљ на ватри. Или идеш са мамом на плажу мало даље на којој се ћути. Или идеш до сеоске продавнице у којој нема ништа, ал’ је забавно.
Ноћу је било толико мрачно, да Анђа, кад стави своју руку испред лица, не види је. Проверила је то више пута. Али брзо заспи. Пре спавања обавезно пале ватру и седе око ње, некад свирају гитару и певају, а некад само ћуте.
Ујутру се, уместо умивања, купају. Устану, скину пиџаму и ускоче у Дунав. А Дунав је тада потпуно миран и гладак. Онда се увију у пешкире и седе на сунцу и ћуте.
Када су се вратили са тог летовања, имали су камперских намирница за још месец дана, а Анђа је мрве са стола шчистила на под у кухињи и сви су се томе смејали. Били су црни од сунца и нису никоме објашњавали какво је место, какав је смештај био, да ли су задовољни агенцијом, и тако. Нико их није ни питао, јер су се устручавали да их не увреде.
Наредне године мама и тата нису били шворц. Спремали су се на обично летовање негде, а Анђа је обећала себи да ће, кад порасте, бити увек шворц у току лета.
Аутор: Биљана Васић