Када је умро мој отац, унука ми је рекла:
- Значи, прадеда је умро?
- Јесте.
- И, никад више неће бити кући?
- Неће.
- То ми је баш жао. Је л’ и теби жао?
- Јесте.
- Шта ћеш, тако ти је то.
Загрлила сам тада њених пет година и било ми је лакше.
Када ми је убрзо потом умрла мајка, разговор се наставио:
- Сад је умрла прабаба?
- Да, јесте.
- Ја баш волим што је тако.
- … (ћутим изненађена)
- Она ме је стално грдила.
- Није те грдила, она је била таква.
- Није добро што је била таква.
После неколико дана:
- Баба, и ти ћеш умрети.
- Не пада ми на памет.
- Али мораш.
- Знам да морам, али нећу.
Сад она ћути изненађена јер се ова реченица не уклапа у објашњења која је добила. Она не разуме. Не разуме да сам ја сећање, сенка која ће је пратити целог живота, која ће се појављивати у ситним свакодневним стварима. Испливаваћу из неких рутина, савета, анегдота. Вирићу када се нико не појављује, када буде сама, када поверује да је нико не разуме, када јој буде хладно. Дозваће ме тишина, радост и туга, неке узречице које се изговарају без правог разлога, али постоје везане за одређени лик, реченица: што би она рекла.
Јер…
Када се она родила, створила се једна нова димензија, димензија садашњег тренутка. То је згуснута тачка времена које проводимо заједно у свету само за нас. То је нешто што са својом децом не можеш. Јер имаш обавезе, посао и кућу. Развлачи те свакодневица, домаћи задаци, одговорност за одрастање, дилеме и амбиције. Са својом децом растеш као део њиховог живота. Када си баба, имаш привилегију да будеш искључена из света брига и постојиш само сад. За остало се не питаш, јер не треба. А није ни битно.
Битно је да ујутру лежим и чекам када ће отворити очи. Тада ће се насмејати. Онда ће босим ногама шљапкати по ходнику и почеће да прича. Дан ће обећавати све, изгледаће бескрајно и ведро. Јешћемо дуго, мазати и просипати, измотаваћемо се за столом. Нећемо ништа планирати. Радићемо што нам се прохте. Свуда ћемо побацати играчке. Она ће се љутити када их купим јер губимо време на глупости, па ће се љутити.
Ако идем споро, пожуриваће ме. Мало ћемо се свађати и задевати. Онда ћемо се грлити, седети на поду, ваљати у снегу. Просипаћемо песак из патика и чистити блато са панталона да мама не види. Нећемо се облачити и пресвлачити сваки час. Јешћемо воће са гране, брисати га мајицом. Купаћемо се у пуној кади колико желимо и потопићемо цело купатило. Она ће се смејати кад поквасим шишке. Говориће ми да сам досадна када пуно причам јер она то већ зна. Тражиће да скинем блузу јер је глупа. Месићемо колаче и кућа ће бити сва од брашна и теста. Брисаћемо лице, али ће оно бити и даље мусаво. Све ће нам загорети јер ћемо се јурити и гађати јастуцима, па ћемо јести слаткише из продавнице, само два, а некад и три јер су омиљени. Бићемо неодољиве. Док се преврћемо по кревету и рвемо, говорићу јој претећи: сад ћу да те пресавијем ко Панта питу, а њу ће заболети стомак од смеха јер није чула за име Панта и не може да замисли како он прави питу.
Увече ћемо узети јастуке за читање и листати Забавник, прво Гарфилда, па Хогара. Она ће онда загњурити у јастук за грљење, па ће заспати, а ја ћу чекати да га пусти и мазићу је још дуго, па ћу заспати и ја сном који је овако дубок само кад спавам са њом. Јер тада не постоји ништа друго. Само мир и ноћ. И ново јутро.
Зато ја нећу никада умрети. Бићу само физички одсутна. Јер љубав не умире. Она испреда конац који шије све будуће дане, не стеже, нема порубе да жуљају, не кида се, нико га не види осим онога коме припада, па му понекад лагано додирне прсте, заголица га по јагодицама, проговори из неког стиха, уплете се у акорд, рашири се по мислима. Тај конац нас држи на окупу са собом и дозвољава нам да будемо баш то што јесмо. Једини и непоновљиви. Јер смо то некада некоме били. Сећамо се тих дана.
Ја сам сећање. Не пролазим.
Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца