Чувени научник и проналазач Никола Тесла написао је у марту 1919. серију текстова у часопису „Електрични експериментатор“, чији је главни уредник био Хуго Гернсбек, Теслин пријатељ. У њима је, осим о својим проналасцима, писао и о мало познатим догађајима из детињства и младости, преноси НИН. Тесла је испричао да је као млад доста пута био у невољи и открио необичне детаље и навике које су га пратиле целог живота.
Текст који следи, а у којем описује необичне догађаје из свог детињства, такође је део Теслине аутобиографије.
„Од детињства сам био приморан да се усресредим на себе. То ми је изазвало много патње, али сада сматрам да је то био прикривени благослов, јер ме је научио да ценим непроцењиву вредност интроспекције. Константна окупација мислима и њихов непрестани ток који се слива у нашу свест кроз све капије знања чине модерну егзистенцију опасном на много начина.
Већина људи је толико заокупљена спољашњим светом да су потпуно несвесни онога што се догађа у њима самима. Прерана смрт милиона људи је повезана с овим узроком. Чак и код оних који се брину о себи уобичајена је грешка да игноришу праве опасности. А оно што је истина за појединца, важи мање-више и за народ у целини.
„Моја тежина не варира ни за грам“
Истина је да су нам потребни стимуланси у животу, али морамо да будемо умерени и да контролишемо своје апетите и склоности у сваком правцу. То је оно што радим дуги низ година и на тај начин одржавам младост и тела и духа. Апстиненција ми није увек била по вољи, али налазим велику награду у угодним искуствима која сада доживљавам.
Недавно сам се враћао у свој хотел. Била је страшна хладна ноћ, тло клизаво, а таксија није било. Пола блока иза мене ишао је други човек, очито једнако нестрпљив као и ја да нађе заклон. Одједном су ми се ноге подигле увис. У истом тренутку ми је забљеснуо мозак, нерви су реаговали, мишићи су се скупили, замахнуо сам за 180 степени и слетео на руке. Наставио сам шетњу јер се ништа није догодило када ме је странац сустигао.
„Колико имаш година?“ упитао је, критички ме посматрајући.
“Ох, око педесет девет”, одговорио сам: „Шта с тим?“
„Па“, рекао је, „видео сам мачку да то ради, али никада човека.“
Пријатељи често примећују да ми одело стоји као рукавице, али не знају да је сва моја одећа рађена по мерама које су узете пре скоро 35 година и никада нису мењане. За толико година моја тежина није варирала ни за један грам.
С тим у вези могу испричати још једну смешну причу. Једне вечери, у зиму 1885. године, господин Едисон, председник компаније Едисон Илуминејтинг Едвард Х. Џонсон и менаџер радова господин Бечелор и ја ушли смо у мало место где су биле канцеларије. Неко је предложио да погађамо једни другима тежину, и ја сам морао да станем на вагу. Едисон ме је опипао и рекао: „Тесла је тежак 70 килограма”, и тачно је погодио.
Без одеће сам тежак 64 килограма, а то је још увек моја тежина.
Прошаптао сам господину Џонсону: „Како је могуће да је Едисон могао тако прецизно да погоди моју тежину?“
„Па“, рекао је стишавши глас: „Рећи ћу ти поверљиво, али не смеш ништа да кажеш. Дуго је био запослен у чикашкој кланици где је сваки дан мерио хиљаде свиња! Због тога.“
Искрено ћу признати да ми је требало дуже од годину дана да схватим Џонсонову шалу.
Како је Тесла неколико пута једва преживео
Сада, моје добро држање је једноставно резултат пажљивог и умеререног начина живота, а можда је најчуднија ствар то што су три пута у младости доктори одустајали од мене због мојих обољења.
Више од тога, захваљујући незнању и лакомислености, упадао сам у разне тешкоће, опасности и трзавице из којих сам се магично извлачио.
Умало сам се удавио десетак пута, био готово жив испечен и кремиран. Био сам закопан, изгубљен и смрзнут. Бежао сам од бесних паса, свиња и других дивљих животиња. Прошао сам кроз страшне болести и сусрео се са свим врстама чудних незгода и то што сам данас здрав и срдачан изгледа као чудо. Али док се сећам ових догађаја, уверен сам да моје очување није било сасвим случајно.
Једном приликом, са око 14 година, хтео сам да уплашим пријатеље који су се купали са мном. Мој план је био да зароним испод дугачке плутајуће структуре и да се тихо извучем на другом крају. Пливање и роњење су ми били природни као и патки и био сам сигуран да могу извести тај подвиг. У складу са тим сам заронио у воду и, када сам био ван видокруга, окренуо се и брзо кренуо према супротној страни. Мислећи да ћу безбедно да изроним, ударио сам у греду. Наравно, брзо сам заронио и напредовао брзим потезима све док нисам почео да губим дах. Пливајући горе по други пут, опет сам ударио у греду.
Међутим, скупивши сву своју енергију, направио сам трећи махнит покушај, али резултат је био исти. Осећао сам да тонем. У том тренутку, када је моја ситуација изгледала потпуно безнадежно, доживео сам један од оних бљескова светлости и структура изнад мене се појавила преда мном. Коначно сам се успео извући из замке, док су моји пријатељи тражили моје тело.
Дедини сатови и мачеви од намештаја
Волео сам да растављам и поново склапам сатове свог деде. У првој операцији увек сам био успешан, али често нисам успевао у другој. Тако је дошло до тога да је он изненада зауставио мој рад на начин који није био превише деликатан и требало је тридесет година пре него што сам се поново ухватио у коштац са још неким механизмом на сату. Убрзо након тога почео сам да правим неку врсту пушке, направљене помоћу шупље цеви, клипа и два чепа од конопље. Приликом пуцња, клип је био притиснут уз стомак и цев је одскочила. Ваздух између чепова је био сабијен и на високој температури, а један од њих био би избачен уз јак звук. Са том пушком сам се добро снашао, али моје активности нису биле адекватне по прозорска стакла у нашој кући.
Ако се добро сећам, тада сам почео да клешем мачеве од комада намештаја које сам могао лако да набавим. У то време био сам под утицајем српских епских песама и дивио сам се подвизима јунака. Проводио сам сате косећи своје непријатеље – стабљике кукуруза, и тако неколико пута добио батине од мајке.
Све ово и више од тога сам имао иза себе пре своје шесте године, и завршио једну годину основне школе у селу Смиљану, где сам рођен. Тада смо се преселили у оближњи градић Госпић. Ова промена места становања за мене је била као несрећа. Скоро ми је сломило срце што сам се растао од наших голубова, кокошака и оваца и нашег величанственог јата гусака које се ујутру дизало до облака и враћало се са хранилишта у залазак сунца у борбеном реду.
„Једини пут када ме је отац ударио“
У нашој новој кући био сам само затвореник, гледајући чудне људе које сам виђао кроз ролетне. Моја стидљивост је била толика да бих се радије суочио са лавом него са једним од градских типова који су се шетали. Али моје најтеже искушење било би у недељу, када сам ишао на литургију. Тамо сам доживео несрећу, од чије саме помисли ми се крв годинама после згрушала као кисело млеко. То је била моја друга авантура у цркви.
У граду је била имућна дама, добра, али помпезна жена, која је долазила у цркву раскошно одевена и са дугачким шлепом. Једне недеље управо сам завршио са звоњавом у звонику и сјурио доле, и случајно скочио на њен шлеп. Откинуо се уз гласно цепање, које је звучало као салва мускете. Мој отац је био бесан, нежно ме је пљеснуо по образу, што је била једина физичка казна коју ми је икада изрекао, али још увек је осећам. Срамота и збуњеност који су уследили били су неописиви.
„Носили су ме на раменима“
Био сам практично у сенци док се није догодило нешто што ме је малтене прославило.
Предузетни млади трговац је организовао ватрогасну јединицу. Набављено је ново ватрогасно возило, обезбеђене униформе, а људи су били обучени за службу. Мотор је, у ствари, био пумпа на којој је радило шеснаест људи и био је прекрасно обојен у црвено и црно. Једног поподнева је припремљено званично показивање возила и машина је превезена на реку. Читаво становништво се појавило да сведочи великом спектаклу. Када су сви говори и церемонија завршени, дата је команда да се пумпа покрене, али из млазнице није потекла ни кап воде. Професори и стручњаци су узалуд покушавали да лоцирају проблем.
Нисам знао ништа о овом механизму, и нисам знао скоро ништа о ваздушном притиску, али сам инстинктивно опипао усисно црево у води и открио да се срушило. Угазио сам у реку и отворио цев, и вода је појурила и исквасила неколико људи. Архимед јурећи го улицама Сиракузе и вичући Еурека из свег гласа није оставио већи утисак од мене тада. Носили су ме на раменима и био сам херој дана.
Током својих школских дана почеле су да ме занимају водене турбине. Конструисао сам многе од њих и нашао сам велико задовољство у руковању њима. Колико је мој живот био необичан, може илустровати један инцидент. Мој ујак није имао користи од овакве забаве и више пута ме је прекорио. Био сам фасциниран описом Нијагариних водопада о којима сам читао и замислио сам велики точак којег покреће водопад.
Рекао сам свом стрицу да ћу отићи у Америку и спровести то што сам замислио. Тридесет година касније ја сам своје идеје спровео на Нијагари и задивио се недокучивој мистерији ума“.