У наставку се налазе три приче из праксе педагога Јелена Холцер. Приче о деци које ће вас натерати да их погледате другим очима.
Стварно не знам зашто уопште покушавам да опишем речима оно што унапред знам да није могуће. Мислим на поглед једне девојчице. Могла бих да кажем да је тај поглед тужан или дубок, али је он свашта нешто више, и тужније и дубље.
Та девојчица прича споро и тихо, као да мери сваку реч. Има само 9 година али делује много озбиљније. Каже ми:
– Ја се не плашим мрака, ни ајкула, ни хорор филмова, скоро ничега се не плашим.
– А је л има нешто чега се плашиш?
– Чудовишта.
– Хоћеш да ми кажеш нешто о њима?
– Хоћу, шта?
– На пример, шта је код њих тако страшно?
– Па… Мислим то што никад не знаш шта ће да ураде, а могу да ураде све што им падне на памет.
– Хм. То баш звучи страшно. А како изгледају?
– Како мислиш?
– Па, је л’ имају неке рогове, реп, крила, страшне зубе или очи?
– Немају.
– Па, како изгледају?
Ћути. Размишља. А онда гласом, још тишим него иначе:
– Могу да изгледају као било ко, као ти или ја…
Гледамо се. Ето, тај поглед…
Био ми је и један дечак, има 13 година. Има проблем са слухом, носи апарат. Он зна језик покрета (знаковни језик), а са нама који то не знамо споразумева се говором и читајући речи са усана саговорника. Мама га је довела да радимо на његовом самопоуздању. Хтела бих да се осећа важним па му предложим:
– Шта мислиш, ја теби покажем неке вежбице за самопоуздање а ти мене помало учиш знаковни језик?
– Може. Шта би хтела да научиш, које речи, реченице?
– Ти изабери нешто, шта мислиш да је важно да знам? Или да је важно свако да зна?
Размишља. Гледамо се, онда се смешка и показује ми нешто рукама. Питам:
– Шта си ми сада рекао?
– Живот је леп.
Без речи сам. У срцу ми топло али су ми очи пуне суза.
Једна девојчица која има 15 година ми је описивала своју млађу сестру. Рекла ми је њене дијагнозе и различите проблеме у развоју. На крају каже:
– Али ја и даље, иако знам шта све она не може, не гледам је као дете са посебним потребама.
– Него, како је гледаш?
– Као посебно дете са сасвим обичним потребама за љубављу, разумевањем, прихватањем…
Да, има такве деце… једноставно, дивне.