Учитељица Ивана: Да се ја питам, ОДМАХ бих укинула предмет Дигитални свет, а увела још један час Музичке културе, драме, покрета. Уметности уопште.

У другом по реду тексту у оквиру наше рубрике „Ми ВАС питамо“ разговарамо са учитељицом из Зрењанина и нашом сарадницом, Иваном Бошњак Бошњак. Ивана је испратила много генерација, а данас, након деценија рада у учионици, још има енергију и вољу да ствари мења на боље.

Зато је било логично да у рубрици која би требало да истакне стварне потребе, изазове и проблеме с којима се суочавају учитељи и наставници на дневном нивоу, она буде једна од наших првих саговорница.

И ево шта нам је Ивана рекла.

1. Шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?

Велики број мојих колега поменуо би плату. Мислим да залагање наставника (говорићу „учитеља“, јер ми је то најлепши назив за наш посао), најмање зависи од плате коју примамо. Онај ко заиста воли свој посао, не размишља о висини примања, све док та примања нису понижавајућа. 

„Срећно место“ за мене биле би опремљене учионице, опремљена сала за физичко. 

Такође, учионице би требало да изгледају другачије. Некада давно, др Петар Мандић, чувени наш педагог, написао је књигу „Иновације у настави“ . Жао ми је што нико од оних који нам кроје План и програм није размишљао о томе да се школе граде другачије, да свако одељење има своју учионицу са посебном просторијом за игру између часова или у појединим деловима часова, где би владала далеко опуштенија и сврсисходнија атмосфера за истраживачки рад ђака. Лепше бисмо се осећали да радимо у простору који не морамо да опремамо сопственим средствима или средствима родитеља. 

Било би корисно за државу кад би учитељима дала више на важности, јер нас држава деградира силним дописима и обавезама које нас спутавају да радимо посао који умемо и волимо да радимо. 

2. А каква је то школа која је срећно место за децу?

И деци би било лепше и лакше да постоје просторије у којима не би морали да седе на дрвеним столицама неколико сати дневно. Требало би да уче више животних вештина, јер основна школа треба да пружи основна знања о животу, а њена улога би требало да буде оспособљавање за живот, а не само за одређене предмете. 

Било би корисно да сви имају плаћену наставу у природи, летовање или зимовање. Тако се јача колектив, кад су деца заједно ван школе и кад су упућени једни на друге.

Затим, знамо да живимо у свету где се једе нездрава храна, а ми по школама имамо аутомате где деца купују грицкалице и газирана пића. Бесплатна здрава исхрана утицала би на здравље деце, а имала би васпитну улогу. Јер, ми разговарамо о здравој храни, а у школи могу да купе све могуће нездраве ствари. 

Деца би, такође, била срећнија кад их не бисмо стално кажњавали (по разним протоколима), него кад бисмо могли да им пружимо емпатичнију атмосферу. То не може да зависи само од учитеља, него држава мора озбиљно да се позабави превенцијом, али не протоколима, него враћањем васпитне улоге школе. 

Требало би да имају више времена за певање, сликање, вајање… (Ту се опет враћам на опремљеност простора)

Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?

Свакодневни беспотребни дописи Министарства које ми тумачимо као да смо дилетати који су без икакве школе ушли у учионицу. Семинари који никог не занимају и немогућност да без личних средстава похађамо семинаре који нас интересују и који су важни за посао који обављамо.

Лично нисам имала проблема са родитељима, никад. Али је тачо да се родитељи генерално мешају у посао учитеља, као да нисмо школа него смо емисија „Жеље и честитке слушалаца“. Свако ко је икад ишао у шклу, има право да се меша у посао учитеља, почевши од касирке (без намере да увредим било кога, касирка у продавници у коју идем, већи је педагог од оних који нам „кроје капу“ у послу), до министара. 

А кад смо код тога, мислим да су медији најгори у том мешању. Све оно што је некад било нормално, сад се „на велика звона удара“ по медијима. Свађе, чарке и туче су одувек постојале међу децом. Од кад се у медијима прича о насиљу, оно је заиста све присутније. 

Мене лично не спутава више ништа. Опремила сам учионицу како сам желела, имам предивне ђаке и њихове разумне родитеље. Спутавају ме звоно и бескорисни предмети уведени последњих година.

4. Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?

Некада су цареви одлазили у народ, обучени као просјаци, да би видели како народ живи. Било би лепо да у министарствима који се баве нашим послом (при том мислим и на министарство финансија) раде људи који знају шта значи бити учитељ, који су и сами радили у школи. Потребно је да медији афирмативно пишу о просветним радницима, а не да извештавају само кад је неки штрајк, приказујући нас тако као људе који само хоће паре и штрајкују, а не раде ништа. 

Потребно је избацити велики део наставних садржаја који служе за репродукцију, не знања, него наштребаног градива. Увести садржаје који занимају децу и на суптилан начин их одвајају од дигиталних садржаја који их загушују. 

Наравно да би требало да имамо примања таква да нам се не подсмевају ђаци  и родитељи који имају много више. Већа примања не би направила боље наставнике, али би нас ставило у позицију да нас не исмевају на сваком кораку. Онај кога медији вечно исмевају, не може имати интегритет и ауторитет у „широким народним масама“. 

Што се закона тиче, требало би да имамо могућност процене ситуације као стручњаци, а не као људи који морају да се боје претњи надређених и родитеља. 

5. Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.

Већ данас, а не сутра, укинула бих предмет Дигитални свет. Причам у своје име. Најзад имам предивне родитеље који својој деци не дозвољавају употребу мобилних телефона, а ја морам да на тим часовима „гурам“ деци употребу дигиталних уређаја. Уместо тога, увела бих још један час Музичке културе, драме и покрета, уметности уопште. 

6. А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?

Својевремено сам била, прво критизер, затим критичар, а онда велики поборник „Гашовице“. Та реформа је трајала само годину дана и била сам учитељ првог разреда тада. Допадало ми се што могу да комбинујем предмете, па сам целог дана тематски радила тако да су деца имала све потребне предмете, не одвајајући Српски језик од Математике или Света око нас, Драме и покрета и слично. 

Требало би укинути оцењивање, а увести процењивање напредовања, али заиста, а не формално. Онај ко је напредовао у односу на себе, постигао је, можда, много више од неког ко напредује у односу на неког другог. 

Укинула бих Општи успех ученика. Не може свако дете бити способно за све. Систем тражи да онај ко је надарен за сликање мора имати петицу из математике да би уписао жељену уметничку школу. Ово је баналан пример, али је тако. 

Потребна нам је реформа која ће отворити пут сваком детету ка ономе у чему је најбоље. Држава тренутно нема добре возаче, керамичаре, зидаре… Потцењују се одређена занимања, јер је систем уз помоћ медија такав да се протежирају кладионичари, старлете и учесници ријалити програма. 

Нажалост, у нашу браншу ретко ко хоће, јер нас је систем деградирао. Држава не води рачуна о томе да, осим што нема ко да квалитетно зида, неће бити нас који ударамо темељ за функционисање свега. 

Деца старијих разреда седе на дрвеним столицама пуно радно време. Систем нам је конципиран да не можемо да се бавимо интересовањем деце и усмеравањем њиховог интересовања, него морамо да их питамо.

У Старој Гркој, учитељ је боравио у природи са својим ђацима, они су га питали оно што их занима, он је одговарао на њихова питања. То је добар систем учења. Наш систем је заснован на томе да ми стално питамо децу. Значи, они који знају, стално питају оне који не знају. Ту напретка нема. 

Дугорочно: улагање у школе, опремање школа, топла вода за прање руку у учионицама, мањи број ђака у одељењу… Смешно је ово што сам навела, то би требало да је свакодневица. 

Контрола медија и дигиталних садржаја кориснија је од контроле нашег рада. 

Да резимирам: Школа би требало да има већу аутономију. Јер, не радимо сви под истим условима, немамо ђаке из истих социјалних средина, а Програм је исти за све. Дозволити бар 30 % садржаја које би свака школа планирала према наведеном. 

Увести више животних вештина. 

За крај, истинит податак: У Зрењанину, где ја живим и радим, просветни радник не може да оде на боловање, јер нема ко да га замени! 

Какве нове реформе, кад неће бити просветних радника?