Можда сте већ приметили да су баш сви наставници с којима смо у склопу рубрике Ми ВАС питамо до сада разговарали, заправо – наставнице? Да жене у образовању чине већину, то смо већ знали, а сада знамо и да су и те како гласне и спремне да кажу оно што мисле.
Боље образовање је свима нама циљ, а ова рубрика настала је са идејом да они који чине основ тог система добију шансу да се и њихов глас чује.
Овог уторка разговарамо с Марином Раичевић, наставницом енглеског језика из Бора.
Марина, шта је школи најпотребније да би то било срећно место за наставнике?
Наставници нису нарочито захтевни. Оно што им је потребно да би свој посао радили добро и на радном месту се осећали пријатно је пре свега добра атмосфера на часу, добри међуљудски односи међу колегама, добра сарадња са родитељима, више разумевања и толеранције свих учесника у васпитно-образовном процесу.
То, заправо, значи да је важно да цело друштво буде усмерено ка заједничком циљу. Да сви заједно радимо на томе да деца поштују школу као институцију и наставника као неког ко им жели добро. А на том путу сваки појединац мора кренути од себе и у свом систему вредности образовање поставити на место које му и припада. Не треба посебно наглашавати да и то поштовање мора ићи у свим смеровима у односу наставник-ученик-родитељ.
А шта је деци потребно да би им школа постала срећно место?
Деца су у школи срећна онда кад су њихови наставници и учитељи насмејани, кад су спремни да их саслушају и кад за њих имају стрпљења. Деци, такође, треба мање домаћих задатака и објективност приликом оцењивања (исти аршини за свакога).
Које су то ствари које вас у свакодневном раду спутавају да свој посао радите онако како бисте желели?
План и програм, зацртани циљеви и исходи, распоред клупа у учионицама (јер своју немам). По мом мишљењу, требало би смањити преобимно наставно градиво. Ослободити ученике меморисања беспотребних чињеница. Нагласак ставити на квалитет, а не на квантитет наученог. Распоред клупа у учионици не би требало да личи на аутобус. Одељење не би требало да има више од 20 ђака. Када нема превише деце у одељењу, дисциплина и пажња на часу је боља и већа је шанса да се тако створи боља повезаност међу ученицима. Научити децу да уче – у смислу да повезују градиво, да користе разне технике уколико нешто мора да се меморише – асоцијације, игру речи… Увести јединствене уџбенике на територији целе земље и укинути монопол. Можда се ово неће допасти многим мојим колегама, али уџбеници нису важнији од наставника и на сваком од нас је да креирамо час на што занимљивији начин.
Ученици првог и другог разреда не би требало да имају више од 4 часа дневно, или да један час траје 30 минута. Објединити сродне предмете. На пример географију и историју; физику и хемију… Вратити оно што је било проверено добро у старом школском систему и не пристајати на нове реформе јер су нас досадашње (недовољно проверене) реформе, очигледно, ‘деформисале’.
Шта треба да се промени да би се школи вратила васпитна функција, а наставницима интегритет и достојанство?
На сваком часу, макар врло кратко, ‘провући’ неку универзалну поруку, испричати нешто и из личног искуства. Наставници српског и страних језика могли би то често да раде јер природа предмета који предају им то дозвољава.
Ако тражимо поштовање, требало би, прво, да га сами пружимо деци. Интегритет се стиче доследношћу – склад између речи и дела. Достојанство се гради целог живота и захтева непристајање на беспоговорну послушност.
Када би неко Вас питао, шта бисте прво променили? Одмах, сутра.
Смањила бих обим наставног градива. Укинула бих часове верске наставе јер живимо у вишенационалној секуларној држави. У оквиру грађанског васпитања увела бих неке наставне јединице – бонтон, очување менталног здравља, историју уметности и религију (у средњим школама) и основе општег образовања.
А дугорочно? Каква нам је реформа образовања заправо потребна?
Искрено, нама није потребна нова реформа. Требало би ‘демонтирати’ цео систем па кренути из почетка. Потребна нам је школа као срећно место, а за то је неопходно избацити све што не ваља – а много тога не ваља.