Дуго се претпостављало да кашњење у говору и бес и тантруми код малишана иду руку под руку. Међутим, ниједно истраживање великих размера није успешно поткрепило ту претпоставку подацима. До сада!
Кашњење у говору и тантруми су повезани
Нова студија са 2.000 учесника са Универзитета Нортвестерн (Northwestern University) открила је да малишани са скромнијим вокабуларом имају чешће и озбиљније нападе беса од њихових вршњака са типичним језичким вештинама. То је прва студија која повезује „касно проговарање“ са тешким темпераментом малишана, укључујући децу од 12 месеци (што је много млађе него што многи клиничари обично верују да се проблематично понашање може идентификовати).
Потпуно очекујемо да ће малишани имати тантрум ако су уморни или фрустрирани, а већина родитеља осети тај бес када га виде. Међутим, мало родитеља зна да одређене врсте честих или тешких напада беса могу указивати на ризик за касније проблеме менталног здравља, као што су анксиозност, депресија, ADHD и проблеми у понашању.
Слично томе, и раздражљивост и кашњење у говору су фактори ризика за касније поремећаје језика и учења. Око 40% деце која проговоре са закашњењем ће и даље имати сталне језичке проблеме који могу утицати на њихов академски учинак.
Детаљи студије „Када треба бринути“
Студија је објављена у часопису Journal of Applied Developmental Psychology.
Студија је анкетирала више од 2.000 национално репрезентативних родитеља који су имали бебу између 12 и 38 месеци. Родитељи су одговарали на питања о броју изговорених речи своје деце и њиховом понашању, односно о томе колико често њихово дете има тантрум када је уморно у односу на време када се забавља.
У студији се сматра да малишан касни у говорно-језичком развоју ако има мање од 50 речи или не саставља речи до друге године. Истраживање је показало да су деца која касно проговоре предиспонирана да имају тешке и/или честе испаде беса (скоро дупло чешће од својих вршњака са типичним језичким вештинама).
Научници категоришу нападе беса као „тешке“ ако дете редовно ради ствари као што су задржавање даха и ударање током тантрума. Малишанима који имају овакве нападе беса свакодневно или неколико пута у току дана ће можда требати помоћ да вежбају самоконтролу.
Шта родитељи треба да знају?
Сва ова понашања морају бити схваћена као део развојног пута. Родитељи не би требало да претерано реагују само зато што неки други малишан зна више речи или зато што је њихово дете „подивљало“ тог дана. Разлози за забринутост су оправдани само ако уочите упорни образац проблема и/или кашњења. Када они иду руку под руку, погоршавају једно друго и повећавају ризик, делом зато што дете које не говори или зна мали број речи тешко остварује здраву интеракцију са људима око себе.
Даљи кораци у истраживању
Поменуто истраживање је прва фаза већег текућег истраживачког пројекта под називом „Када треба бринути“, а који финансира Национални институт за ментално здравље. Следећа фаза, која је тренутно у току, укључује накнадну студију на приближно 500 малишана у Чикагу који се обично развијају, као и оних који показују раздражљиво понашање и/или кашњење у говору. Студија ће испитати развој мозга и понашања како би се прецизирали они индикатори који ће помоћи да се разликују пролазна кашњења од почетка проблема.
Родитељи и њихова деца ће се састајати са научницима сваке године док малишани не напуне 4,5 године. Циљ је да се прикупе информације како би се формирао комплет алата који педијатри или чак родитељи могу да користе да разумеју: када треба бити забринут за дете и шта је развојно очекивано, а шта н.е Тако се малишану може помоћи рано, када је то најефикасније.
