Моња Јовић, доктор књижевности, уредница уџбеника за основне и средње школе, сценаристкиња која стоји иза филмова Исцељење и Лазарев пут, мајка три сада већ девојке, пише поново о деци, образовању, актуелној ситуацији из свог угла.
Њен текст преносимо у целости.
”Само да разјаснимо – не постоје у животу они који хоће да уче и они који неће да уче. Постоје само они који УЧЕ, сваког тренутка, јер имају капацитет да уче и они који не уче, јер немају капацитет да уче.
Онима који уче, дакле, ниједна животна околност, укључујући ту све замисливо – од паузе у школовању до боравка у концлогору – не може то одузети. Док оне које не уче све набубане деветке и десетке овог света неће померити из тог стања, све позиције, професуре, номинације и кандидатуре, све привилегије.
Моја је баба за такве, што заправо не могу да уче, користила изреку: „Што колијевка заљуља – то мотика закопа.“ Дакле, нема развоја. Не растеш, друже, ко чељаде, диплома са тим везе нема.
„Образовање функционише или као инструмент који служи за интеграцију младих генерација у логику актуелног система – доводећи до конформизма, или постаје практиковање слободе, у коме се људи и жене са реалношћу носе на критички и креативан начин – откривајући како да учествују у промени света.“ – говорио је велики Пауло Фреире, чију „Педагогију обесправљених“ треба да прочита сваки наставник у Србији.
Ленка је прва година на смеру за норвешки у Филолошкој гимназији. И Ленка учи, иако не иде у школу месецима. Да, чита и даље „Божју једначину“, слуша подкасте и иде на тренинге, али и учи од деде како се достојанствено умире, од бабе како се брине о сродној души до краја, од мене како се катарзично плаче и прихвата сопствена немоћ, од оца како се воли и разуме онај који мисли различито од тебе, од својих професора како се страда за оно што сматраш праведним, од људи на улицама како се не бојиш силе, од сопствених повреда како да будеш стрпљив док нешто не зацели.
Толико лекција.
И још је луда матер тера да гледа теквондо уз музику Чајковског. Концерт за клавир и оркестар у б-молу, први став.
Allegro non troppo e molto maestoso.
„Ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има“ – јеванђеоска је истина.
Ко има, дакле – не брине јер ИМА и то му се не може узети.
И желим њеним професорима да остану molto maestoso као досад, потребни су нам такви, потребни су њој такви.
Љубав за њих.