Била је у купатилу већ добрих пола сата, када сам у историји претраге налетела на “како уклонити пеге“. Куцнула сам јој.
– Душо, шта радиш, мила?
– Ништа, мама. – рекла је.
– Сигурно?
– Сто посто, мама… – зацвркутала је, што је био довољан знак да уђем без куцања. Поскочила је.
– Мама, само сам… – замуцала је и сакрила руке иза леђа.
– Шта кријеш? – упитала сам.
– Ништа, мама, стварно ништа…
– Добро. – рекла сам и села на руб каде.
Образи су јој били црвени и само нас је тренутак делио од бујице суза, тако типичних за последње време.
Пубертет, говорили су ми. Кренуло је, чувај се, набави литературу, наоружај се живцима – пљуштали су савети. Шести је разред… Кренуће да се шминка. Да брије ноге. Да се чудно понаша. Постаће дрска. Безобразна. Аљкава. Попустиће у школи… Нико ме није упозорио да ће шестпроцентним хидрогеном покушати да скине пеге с лица. И то само зато што јој је неки седмак на малом одмору рекао да је ружна.
– Ружна!? Ти, ружна.?! Како је то могао да ти каже?
– Не знам, мама… рекао је. Да сам ружна и пегава. Мама… хоћу ли ја увек имати ове одвратне пеге?
– Не знам, рекла сам и слегла раменима. – Ја се надам да хоћеш.
– Како можеш да будеш тако сурова, мама?! – фркнула је, излетела из купатила и завршила главе зароњене у јастук.
Пришла сам и помиловала је по леђима.
– Сећаш се, сећаш се, кад си била мала, кад смо оно читали Пипи-дугу-чарапу? Пипи је била другачија…
Окренула се и ошинула ме погледом који је дошао ниоткуда.
– Али ја не желим да будем другачија! Ја желим да будем иста, мама! ИС-ТА, разумеш ли шта значи “иста“!?
Разумем, помислила сам. Сви смо ми једном желели да будемо исти. Да се ни по чему не разликујемо од других. Да будемо толико налик једни другима да нас ни рођена мајка не препозна у на групној фотографији с краја школске године. Али ти ниси иста. Никада нећеш ни бити, свидело ти се то или не. Ти си моја Пипи, с размаком између предњих зуба, моја зеленоока звончица. Свака пега на твом лицу је посебна. И управо то што те чини другачијом је оно што те чини и лепом. Само што ти то сад не разумеш… И у реду је да не разумеш. Извини. Ево, ако ће ти бити лакше – ја сам крива. Могла сам да родим неку обичну шмизлу. Плавих очију, плаве локнасте косе. Малог, прћастог носа. Савршено белих сокница. Неку с коленима без успомена на огрубелу кору старе дедине трешње. Можда неку мало више налик луткама какве сам некада виђала у излозима. Нисам. Ја сам, ето, родила тебе. Баш такву. С косом коју је тешко укротити и која због црвеног пигмента никада неће сасвим примити плаву фарбу. Тебе с пегама. Тебе, која си у стању да испалиш сто речи у минути. Да постављаш питања на која немам увек одговор.
Тебе, која ћеш увек рећи шта мислиш, не зато што сам те ја томе научила, већ зато што си напросто таква. Тебе која не умеш да лажеш, чак ни за своје добро. Тебе, сасвим ограничену серију, због које нам је неки риђобради прадеда Келт пре хиљаду година дојахао чак из Зелене земље и због чијих ми гена и на првом пролећном сунцу лако препланеш. Али не брини зато. Неки се просто роде да личе. Неки којима толико завидиш. Бленто блентава…
Можда ти је данас тешко. Можда би та леђа била правија да се не разликујеш толико од других. Можда не би спуштала тај поглед сваки пут кад ти кажем да си ти моје лепо дете. Можда би имала више од једне и по најбоље другарице. Можда би била позвана на све и један рођендан. Можда би забава почињала тек када се ти појавиш на вратима. Можда те не би било брига шта други мисле или говоре. Можда би се мање освртала, ослушкивала, питала… Можда, не знам. Али знам да то више не би била ти. И ово више не бих била ја. Разумеш ли ме сад, другачија моја?
Помало, шмркнула је и обрисала очи. На јастуку су се назирали црни трагови. Јеси се ти то шминкала, упитала сам. Нисам, само сам… – заустила је. Јеси. И нека си. Али други пут користи водоотпорну маскару. Не планирам да мењам јастучнице двапут дневно.
Текст: Даниела Бакић
Извор: Лепота и здравље