У тешким данима једна мала радост донесе много светлости и наде. Једна мала победа тада значи све, силно озари, иако не чини пролеће, како већ каже изрека…
Прогони студената, наставника, професора, декана. Као да се сав мрак сручио баш на просвету. Није то никако случајно. Изгледа да је просвета остала најјачи бедем одбране од безумља, можда и једини, па зато тамне силе јуришају тако одлучно. Једна бахатост данас је бар привремено заустављена.
Нас четворо, који смо наставници Школе за основно и средње образовање „Вожд“, просветна инспекција данас је вратила на посао након што нас је директорка Сњежана Којић удаљила из школе на три месеца у дисциплинском поступку у коме нам нису уручени нити послати позиви, није нам дат на увид закључак због ког се поступак покреће. Тиме смо онемогућени да се изјаснимо и ускраћено нам је право на одбрану.
Мали корак за човечанство, а велики за државу у којој данас живимо. Ми још нисмо дошли до тог тренутка да управа наше школе одговара што је фалсификовала Правилник о дисциплинској одговорности запослених како би могла повести поступак против нас, нити да се испита ко је одговоран што Школски одбор није приметио нерегуларности на које смо им писмено указали. Само један частан члан Школског одбора прочитао је и поставио питања у вези са нерегуларностима. Остали изгледа не знају да читају. Или је у питању интерес, услуге, нерегуларно запошљавање, неограничен број слободних дана… Не знам. До тих истрага још нисмо дошли.
Дошли смо до овог привременог укидања суспензије и то је велика радост у круговима наставника који су обуставом храбро показали колико је тешко стање у нашем друштву. То су зраци светла након много мрака који нас окружује. То је мрак који гута Пету гимназију, који је обавио Омољицу, који се надвио над Славицу, Марију и Мирјану у Србобрану. Тај мрак је најава трећег дисциплинског поступка против нас, јер – то тако може, ако неко хоће.
Бахатост, безакоње, корупција – немају место под школским кровом. Не знамо на које пукотине су ушли, али знамо да немају слободно место, нигде на путу којим храбро корача младост наше земље.
Аутор: Aнита Угреновић, наставница српског језика и књижевности у Школи за основно и средње образовање „Вожд“