Ово лето није оно право. Нервозно је и неизвесно. Право лето нам је одузето. Ово почиње јутарњом свежином у којој прво гледамо вести, са зебњом очекујемо нове недаће, чекамо решење. Дан се наставља са хапшењима, тумачењима, аналитичарима, бесомучним тражењем информација, укрштањем података. Јер, ако нам није добро, бар да нам буде јасно. Вече се завршава на протестима.
Људи којима и даље није јасно, који желе свој живот назад, којима сметају застоји, који мисле да решења нема и неће га бити, који убеђују како нигде није боље, који би да универзитет ставе у тржишну утакмицу, а школе построје за добробит деце. Позоришта којих нема. Фестивали који нестају. Трибине које се отказују. Болести које зависе од СМС-а. Летовања која делују као издаја. Септембар кога можда неће ни бити, онаквог какав треба да буде.
И шта сад ти хоћеш, зашто се буниш и докле више овако, пита ме један рођак за славским ручком.
Шта хоћу? Хоћу да ми вратите лето. Хоћу да сам безбрижна и да ме секира једино временска прогноза. Хоћу да листам странице са летовањима и рецептима за лагани летњи ручак. Да се договарам са пријатељима куда ићи, шта видети, где седети. Да причам са њима опуштено, без драме и повишеног тона. Хоћу да ми вест буде нова књига. Хоћу да устанем у летње јутро, скувам кафу и гледам у простор, раширим се и утонем у одмор, без страха, без чежње. Хоћу да се радујем пред крај распуста јер сам пожелела своју децу. Хоћу да бирам филм, правим кокице. Хоћу да пакујем кофере, одлазим. Хоћу да планирам, да имам поуздања, извесности и сигурности.
Рођак каже: свашта, ко ти брани…
Ја спустим кашику, гледам га дуго, трудим се да провирим из чабра и надам се, из све снаге се надам да ћу следеће године за истим овим столом моћи да га погледам и одговорим: шта сам ти рекла.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца